Moja jabuka

Jelena SVRZLIĆ

 

Baka Anica,iz SRNAVE,Ćubel,živjela je 93 godine...
U kući od ćerpića u Ćorićima.Sama s a svojom djecom,teška zemlja ih hranila,u naćve brašno bi stavljala,žuto,za kukuruzu,pa malo slanine,ako bilo je,pita maslenica,ali uvijek voda sa izvora.LJeti kopati se moralo,i marvi hranu pripremati,,,Bez beli ,,znala je reći,a zimi po drva,bez obuće,ako bila je jedna na 7. njih,obuo bi onaj koji u školu ide.I,sretni...pjevalo se,igralo ,vunu prelo,vezlo i tkalo,a sami vunu od vaca pripremaše,i pređu,i konoplju na Bosni ispiraše...Pura i popara...glavna jela,pored povrća,ako uspije,ali bez kemikalija,zdravo bijaše.


Pa i onda kada udba teška,ubirala je svoj danak,baka se nije predala,ni vodom hladnom usred zime,kada je polijevana,ni na Romaniji,kada rublje za vojsku,u snijegu,hladnoj vodi,bosa je prala...Bijaše tako,hrabro srce za djecu disalo je...A,rubine,one za misu nedjeljnu,same su tkale,u pepelu iskuhavale,kao i duge kose,koje bi u pletenice plele...
Kućica malena,ali puna ljubavi...blagostanja.
Tik uz nju moja jabuka,petrovka,pa krošnje na krov se popele,da bolje vide,kao stražari čuvari ove idile.

 

A,dvorište od kadife,šarenilo se,u vrijeme kada dijete bijah.
Brašno se pržilo,u mlijeku domaćem razmutilo,i tako djeca podizala...I,zdravi bijaše.I,sada osjećam miris kukuruze,u koju malo šećera bi,baka,stavila,pa mlijeko od ,,Malice,,kravice naše,najljepša poslastica.
Bijaše tako,i dobro bijaše.
Bez straha,vjera ih hranila,bez srdžbe i svađe radilo se od zore do sumraka.Pa,volove prvo nahraniti,u polje odvesti ili brdo,žito prooravati,motikom kopati...pa sijeno skupljati,marvi za zimu.

 


I,priče sjećam se bakine,za mene priča,za nju doživljaj.O udbi teškoj,kada dati si morao što nemaš,žito teškom mukom ubrano,i od čega živjeti,što jesti djeci dati.Skrivalo se,pa i zakopavalo u štale pred prve noge goveda,ali pronašli bi,pa u ,,jaruge,, u blato ,i to pronašli bi.Moli i kume,nema fajde,nemilosrdni sistem harao je i pljačkao jadni narod.
A,onda kada moj otac poodraste,proda prvoga bika,pa sebi kožnjak kupi,kaput,što rijetki imaše.Momak ko momak,najstariji sin...pa nakon prodaje drugoga bika,bicikl,i što dalje,to je to,sve je imao.A,što mi imamo danas,sve,a ništa,nit kopamo,nit oremo,a nesretni...

 


Mobiteli i tehnika,a nigdje na fb. sreću naći za prijatelja...
I,tako godinama,kad god bih baku pitala,kada si ovo ili ono isplela,,,otolič,,kazala bi,a kad bih je upitala ,,što to znači,,ljutila bi se,pa bez beli rekala bi...Ja opet uporno pitala,a ona bi dodala,,siniju donesi,da jedemo,,na njoj i mi smo jeli i nekako bliski bili.Da ne bi sveta mrva na pod pala,pazilo se,ili ne daj Bože stalo na nju...
A,onda poeme o grahu,bezbroj vrsta sadilo se,trešnjo,boranija,zeko,olovar,kukuruzar...prebirući ga satima,vidjeh u njemu sve planete,i globus moj predstavljalo je svako zrno,a o luku da ne pričam,gredice,kao pravougaonici,redovi ko vojska u stroju,bez travke,...

 


Mama bi tkala,peškire,ponjave žutulje,zelenjare,ćilime,trulje,mi bi rezali trulje,motali pređu na frulicei to na čekrku,a onada jastučići,vezlo se,pa tapiserije brojne...Plelo se,vezlo,kopalo,po vodu na izvor išlo,krave se čuvale,i bilo je dobro.Htjela sam vam prenijeti drašak neba nekadašnjega,kada se znalo radovati,radujte se i vi makar vašoj prošlosti...

 

Prosinac 2016.