Nestajanje

Godine su prošle mnoge, još uvijek me boli rana.

Što na srcu ostala je od vremena stradavanja.

To prokletstvo nestajanja ,što nas prati od davnina.

Postalo je preveliko u devedesetima.

Ostala je zemlja pusta, djeca su joj svud rasuta.

Stoji prazna ko nikada, Posavina  naša draga.

Ne čuje se pjesma više, iz našega rodnog kraja.

Utihnula  zemlja mila, nestalo je običaja.

Pjevali su pjesme stare,vraćajuć se kući sprela.

Mladi momci i djevojke,vesela su bila sela.

Sada kada zemljom prodješ,svud  okolo  raste šuma.

Zarasle  su naše  njive, po selima samo  tuga.

Rodnog kraja više nema,kao što je nekad bio.

Vratili se nisu mnogi, sablasno je  opustio.

Razišli se širom svijeta da zarade koru kruha.

A kod kuće raste korov, nema ko da ga iščupa.

Piše: Pero Ilak