Poklonić

Od svih predmeta u školi najviše sam volio ovaj sa Svetim Nikolom (Moj tata mi je govorio da se ovaj bradonja prije zvao Djed Mraz pa kada su komunjare otišle, došao je Sveti Nikola). Mislim da je ciijela ekipa bila hepi zbog poklonića. Samo je velika falinka što je to jednom u godini. A možda je i dobro jer uvijek je isti Božić samo malo drugačije zakamufliran tj. uvijek onaj papan Tunjo izigrava Svetog Nikolu. Toliko se uživi u to, pa tako stavi crne cvike i glumi Džeka Nikolsona. To mu je bila jedinstvena prilika da s bijelom perikom i crvenom kapom prekrije ćelavu glavu. Ove je godine išlo bez Krampusa jer je Tunjin kompanjon Marinko, prije dva dana, iščašio nogu čisteći kanal okolo škole. Kompelt program budnim okom i sa podignutim obrvama iznad naočala, pratila je naša učiteljica Ivka i svaki dijalog govorila u sebi micanjem usta gore-dole. Mi samo čekali samo na pokloniće i onda vatamo maglu. Boli nas uvo za nastavak oficijelnog programa. To je za ženski svijet i štrebere.

   Za Božićne blagdane je iz Švicarske došao stric našega druga Ferde i donio puno auto petardi. Od same pomisli na to udari nam slina na usta. Onda smo ja i moj drug Božo napravili dil sa Ferdom. On nama petarde a mi njemu naše pokloniće sa likom redara Tunje. Kada smo vidjeli koliko TNT-a ima Ferdin stric od zbunjoze smo stojali ukočeni. Onda nam je on objasnio kako se pucaju: „Momci, nije vam ovo zajebancija. Ovo ti je kao vatreno oružje, faštenzi? Alzo, prvo cindenujete fitilj i onda zafijarite ali tamo gdje nema rulje. Faštenzi...? Najbolje idite na uriju pa bacajte pod Stipinu prikolicu, a najbolje eksplozije su ako na petardu stavite malo zemlje, onda je turbo.“ Ja i moj drug Božo blejili smo otvorenih usta u njega, kako on to stručno objašnjava: “Vako ja u Švici na kamenolomu, - kaže Ferdin stric koji je sa brkovima i frćkastom kosom sličio na Džimija Hendriksa - kad dinamitom raspalim, trese se pola države, Bajo moj.” Mi smo i dalje blejili u njega. Poslije smo otišli na vatreno krštenje na uriju moga djeda Stipana ali umjesto prikolice bio je tatin traktor, podignut na klocne i fabrički čist.

   Kada sam došao kući mama je vrisnula: “Ujmeisusovo i Majko sveta, a di si se toliko ublatijo magarče jedan?” Stao sam kao ukočen u stavu strijeljanja i tek tada sam skužio koliko sam blatnjav. Onda  sam rekao: “Ja i ekipa smo u školi na predstavi igrali jelene Svetoga Nikole i vukli smo saone, a jesam ja kriv što nema snijega, ha?” Tata se bričio u kupatilu pa je i on došao do primaće, onako sa pola obrijanom a pola pjenastom facom i kad me je vidio objesio je usta do parketa: “Gloga ti na šta to ličiš? E, kad si tako zmazan ajde donesi slame iz štale da stavimo u jaslice pod bor.” A onda se izbečio prema mami i rekao: “Kad ja izađem iz kupatila operi ga u nekoliko voda, znaš da žurimo na večernju misu.” A mama će: “Kokiću a di ti je poklonić od Svetoga Nikole?” Jaoooj,  pomislih, lista njihovih pitanja je veća od spiska zahtjeva Slovenije i Arbitražne komisije zajedno. Onda sam ja rekao: “A…, dao sam ga jednom prosjaku usput. Došlo mi ga žao, izgledao je jadnik ko kišna godina.” Mama me je pomilkila po kosici i ushićeno na sav glas, da i tata čuje, viknula: “Mogo bi se neko ugledati na sina dobrotvora kada su u pitanju one nove cipele iz ženskoga modnog kataloga!” Tata se pravio kul i nešto je nerazgovjetno gunđao. Ja sam otišao donijeti slamu.

Piše: Koko od Posavine