Nogometna utakmica

Dragan PAVELIĆ

 

Prva proljetnja nogometna utakmica, na još od raskvašena snijega mokrom igralištu, vodila se iz­među gimnazijskih vršnjaka, konviktoraca i sjemeništaraca. Vodila se, a zamalo pa završi tučnjavom. Već na samom početku lijepo se vidjelo kako nešto nije u najboljem redu. Momčadima udarilo proljetnje sunce u glavu, a profesori navijahu bučno. Ubrzo padoše teške riječi, preteške za gimnazijsko društvo i tamoš­nje običaje. Jednom igraču iz konviktorske navale, onom koji se još lani pročuo po driblinzima, poteče krv na nos. Drugome iznenada oteknu koljeno. Mo­drice nitko nije brojio.

»Nedostatak kondicije!« zaključi netko.

Kapetan sjemeništaraca, poznat po ubojitom šutu, osinu protivnika dvaput jačeg od sebe pa se delija, inače miran Vojvođanin iz Subotice, spotaknu i sagnu da dođe k sebi.

»Tuku se kao vragovi, a sutra će blagosiljat kuće i krstiti djecu po svojim selima!«

»A što misliš? Misliš, fratri nemaju brkova?«

»Tiho, tiho! Ovo je utakmica a ne rat!« zavapi profesor, inače otvoreni neprijatelj nogometa.

Profesori navijači, zaljubljenici fusbala, navijali su. Nije im padalo na pamet da igru prekinu i igrače ukore. Pobjeda je još bila neizvjesna. Uvrede su prš­tale, padale i odbijale se brzinom jureće lopte, a ni psovki nije nedostajalo. Lopta je jurila od noge do noge. Sudac, čovjek Visočak, neutralan po svemu, nije se dao smesti.

Crveni u licu, oznojeni, raščupani, nogometaši trčahu pomamno po velikom igralištu. Navala sjemeništaraca u priglavcima prvi put naiđe na čvrstu obra­nu konviktoraca u kopačkama. Postavljalo se pitanje prevlasti na terenu. Na konviktorskom golu poskaki­vao je branič plave kose, Eberhard Seiffert.

»Mrdni guzicom, Eberharde! Mrdni! Vidi ga što se ukipio!«

I Eberhard usitni skakutanje i nagnu tijelo napri­jed.

Glasovi su bodrili čas s jedne čas s druge strane i u jednom trenu navijači u bodrenju izgubiše mjeru. Počeše se izrugivati.

»Dva naspram jedan! Sramota za gospodu!«

»Evo ti, svinjo fratarska!« šanu protivnik protiv­niku na uho i laktom mu uđe među rebra.

»Udri! Udri ga!« nagovarali su ratoborni glasovi. »Udri fakina šakom!« siktao je jedan klipan.

»A što ti čekaš, Tugomire, jadna ti majka tvoja! Mlatni ga, ako si muško!«

»Mir! Mir!« naredi sudac.

»Ajde, šmokljani mamini! Navalite, što čekate?«

»Gospon sudac! Gospon sudac! Utakmicu preki­nite odmah!« zapomaga fratar mrzitelj grube igre čuvši nogometnu svjetinu kako psuje. To bi dovoljno da se prefekti konviktoraca okome na meštre sjemeništaraca, a gvardijan, tih i suzdržan kako gvardijanu doli­kuje, zaboravi na svoju ulogu i iskaza neočekivanu pristranost.

»Gle, gle! Gle ti našeg gvardijana!« i prefekt kon­viktoraca naglasi ono našeg. Momčad s dva pogotka prednosti likovala je. Prefekt konviktoraca zausti da još nešto kaže, ali njegov se glas izgubi u povicima.

»Naši! Naši! Naši!«

»Naši vaše nadigraše!« izvikivahu pristalice pob­jednika na sav glas.

»Naši vaše zajebaše!« odgovoriše uglas iz gubit-ničke rezerve. Odgovoriše dovoljno glasno da ih čuju oni koji nisu smjeli čuti. I tu prevršiše mjeru. Pojavi se i sam gimnazijski direktor. Galama nije prestajala.

»Ne brinite, gospodine direktore, jarci se poma-mili i zaboravili u igri. Stišat će se oni!«

»Vidim, vidim. Lako ćemo s jarcima, hoću reći — s igračima, ali što ćemo s navijačima? Navijači me brinu!«

Doista, jpieđu navijačima je kiptjelo.

»Ako ovako nastave, zapovjedit ću da zvone crk­vena zvona! Učinite već nešto!«

I brat-laik, uvijek spreman na poslušnost iako čovjek divovske snage, dohvati toljagu, podignu je jednom rukom i njome prevrnu golmanske vratnice. Za trenutak razjarena publika utihnu, a igra stade, stade pa se nastavi sporo i bezvoljno.

»Bože mi oprosti, k'o da su nekršteni!« Ijutnu se direktor pa naredi da se utakmica privede kraju, a rezultat, ako treba, poništi. I dok se vraćao u zgradu, ču iza sebe pokajnički glas.

»Brate Tugomire! Brate Tugomire! Prekardašili smo!« kajao se jedan huškač. »Zamalo se, brate, ne pobismo.«

»Hazenu će oni meni odsada igrati! Hazenu i ništa drugo! Ja čudna li naraštaja, mili moj Bože!« prijetio je u sebi direktor, a unaprijed je znao, branio on ne branio, dječaci od nogometa neće odustati.

 

Vrelo: "Le Chapelet de Visoko", str.87-90

 

Srpanj 2014.