Plaćanje iz tuđeg džepa

Kantina zrakoplovne baze „Wirght – Patterson“ u Daytonu, Ohio. Teku prvi sati utorka, 21. studenoga 1995., i posljednje kapi juicea preostale nakon vesele večeri.

LOGISTIČKI NAREDNIK DOUGLAS McDONNEL: Ajmo ekipa, fajrunt!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pusti, bre, dete da popijemo još po jednu ko ljudi, kad smo se ovako lepo sastali! Ko zna kad će opet da se vidimo?!

FRANJO TUĐMAN: Da, nešto smo prorijedili u posljednje vrijeme.

ALIJA IZETBEGOVIĆ: Vi kako hoćete, ali ja više ne mogu. Ima tri hefte kako se ovdje ubijamo od tog šerbeta. Ko zna hoću li pronać svoju Bosnu kad izađem odavde...

MILOŠEVIĆ: Jebo Bosnu ako mene pitaš! To više niko živ ne može da pronađe, pa šta ondak ima ti da se zamajavaš?!

TUĐMAN: Ti Alija, uporno ne slušaš što ti se govori. Kad bi se mogla pronaći ta Bosna o kojoj ti stalno trubljiš, valjda bi se pronašlo i neko mirno rješenje za nju.

MILOŠEVIĆ: Ajde srkni tu orandžadu da te prođe sekiracija!

IZETBEGOVIĆ: Ma ne mogu, nije mi do ničega...

PLAĆANJE GLAMOČOM

TUĐMAN: Pa u tome i jest cijeli problem, Alija, što se mi ovdje trudimo spoznati što ti zapravo hoćeš, a ispada da ti nećeš ništa. Ti napraviš problem i od juicea kojega, Bogu hvala, ima u dostatnim količinama, pa onda nije ni čudo što je ta tvoja Bosna koje uopće nama prerasla u svjetski problem broj jedan.

MILOŠEVIĆ: Dete, daj još jednu turu!

McDONNEL: Ne, ne može!

MILOŠEVIĆ: Šta, bre, ne može?

McDONNEL: Ne može zato što je fajrunt i zato što već tri tjedna pijete na veresiju.

MILOŠEVIĆ: Jel se ti to plašiš da neće da ti bude plaćeno?! U, bre, al si jajara! Jesam ti reko čim sam došo da sve pišeš u svesku i da ću ja da ti se potpišem pre nego što odem?

McDONNEL: Onda izvolite potpišite!

MILOŠEVIĆ: Neću ja da ti se sam potpisujem, jer nisam sam ni pio. Jeste, umem da popijem jezero đusa, al neću da potpišem da sam popio okean.

McDONNEL: Onda platite u gotovom!

MILOŠEVIĆ: Važi! Evo, za sve što sam ja iscevčio ću da ti platim sa Glamočkim poljem. Ti si vazduhoplovac i to će tebi dobro da dođe.

TUĐMAN: Stani, ne može! Ako će tko dati Glamočko polje, onda je red da to budem ja koji ga jedini posjedujem. Ne možeš ti Slobo plaćati iz tuđeg džepa!

IZETBEGOVIĆ: Stani, dina ti, je'l to to hoćeš da kažeš da je Glamoč u tvojoj državi?

TUĐMAN: Ne, ja samo pokazujem što držim u rukama i to samo zato da netko drugi ne bi plaćao svoje račune onim što sam ja krvavo stekao!

MILOŠEVIĆ: Stani, bre, nemojte da se svađate ko neke strine! Ti, Alija, kažeš da je Glamoč u tvojoj državi, a Franja kaže da je u njegovim rukama. Ja ne vidim šta je tu uopšte sporno i zašto to ne bi išlo jedno s drugim.

PLAĆANJE GOTOVINOM

IZETBEGOVIĆ: Kako, bolan, to misliš da ništa nije sporno?

MILOŠEVIĆ: Ne kažem ja da ništa nije sporno, nego kažem da nije sporno da je Glamoč u njegovim rukama i u tvojoj državi, što znači da su njegove ruke u tvojoj državi! Jel tako ili nije?

TUĐMAN: A gdje su tvoje ruke, molit ću lijepo?!

MILOŠEVIĆ: Vidi sad njega! Šta se ti odmah vataš mene?! Je'l ti, bre, išta umeš da napraviš a da se ne pozoveš na mene?! Budi, bre, bar malo svoj čovek! Zamisli da se meni jezik pregrizo, nešto desi. Šta bi ti onda, ajde, šta bi?! Je'l bi se ti ovako ko ja isprsio pa ponudio da platiš u gotovini?

TUĐMAN: Pa ne bih ja baš dao Gotovinu, ako ne moram... Bilo je riječi o Kordiću, pa sam, premda nevoljko, kazao, hajde, dobro, neka mu bude Kordić. Ali Gotovinu, svatite me, ipak ne bih davao.

MILOŠEVIĆ: Vidim ja da se ovde svašta trabunja, što oće da kaže da smo dosta popili. Ajd, idemo na spavanje!

McDONNEL: A platiti, molim?

MILOŠEVIĆ: Šta mene gledaš? Nisam ja jedini za astalom. A čuo si ko ima gotovinu, a neće da plati.

TUĐMAN: Nije da neću, nemoj tako... Evo, jel može Gotovac namjesto Gotovine?

WARREN CHRISTOPFER: Kakva je to galama, naredniče?

McDONNEL: Gospodine državni tajniče, ovi ovdje neće da plate.

CHRISTOPHER: Platit će oni, ništa ne brini. No, gospodo, dokle ste stigli?

MILOŠEVIĆ: Evo, gosn Ratko, krenusmo da se rastajemo. A znate da pre dugog puta treba čovek malo da dremne...

CHRISTOPHER: A vi kao nekamo putujete?

TUĐMAN: Pa mi bismo kući, gospodine državni tajniče. Podnijeli smo goleme osobne žrtve zbog provedenog boravka ovdje. Ja sam propustio nekoliko utakmica Croatie i više zanimljivih izložbi koje bi mojom nazočnošću pretvorio u prvorazredni medijski događaj.

CHRISTOPHER: Nikamo vi gospodo ne idete dok ne potpišete.

McDONNEL: Oprostite što smetam, ali lako je meni za njihove potpise. Mene zanima tko će platiti ovo što su oni popili i što će, kako vi pripovijedate, potpisati?

CHRISTOPHER: Pa red je da plati domaćin. Mi ćemo platiti ovo ovdje, a ova gospoda ono kod njih.

MILOŠEVIĆ: Važi! Ajde Alija, lepo plati pa da se razilazimo kućama.

IZETBEGOVIĆ: Što, bolan, ja?

MILOŠEVIĆ: Pa jesmo li ovde došli zbog onog rusvaja kod tebe ili nismo?

IZETBEGOVIĆ: Pa nije samo kod mene. Ima nešto i kod Franje.

MILOŠEVIĆ: Nemoj njega tu da mešaš. Mi smo se lepo dogovorili za odgodu plaćanja i šta ti sad imaš da nam mrsiš račune!?

IZETBEGOVIĆ: Što i ovo moje ne bi moglo na neku odgodu?

PLAĆANJE POSAVINOM

MILOŠEVIĆ: Šta treba da se odgađa kad možemo da se ko ljudi dogovorimo?! Evo, svako će malo da ti pripomogne u plaćanju, pa nećeš ni da osetiš da si se istrošio. Ja ću Franji za Šipovo i Mrkonjić Grad da platim sa Odžakom. Je'l pošteno?

TUĐMAN: Pa nije baš. Ja bih radije da mi platiš cijelom Posavinom.

MILOŠEVIĆ: Kako, bre, mogu da ti platim celom Posavinom kad je uopšte nemam celu?

TUĐMAN: Dobro, nemaš Orašje, ali ja sam spreman uračunati da si mi njime platio u sklopu cijele Posavine.

MILOŠEVIĆ: Pa neće da bude da je samo Orašje. Šta je sa Zagrebom?

TUĐMAN: Što sad Zagreb ima s Posavinom?

MILOŠEVIĆ: Koja reka protiče ispod savskih mostova u Zagrebu?

TUĐMAN: Pa Sava.

MILOŠEVIĆ: Pa kad je Sava, onda je i Zagreb valjda u Posavini. Eto, vidiš da ne držim celu Posavinu!

TUĐMAN: Čekaj, stani, ali i Beograd je, ako me mladenačka sjećanje ne varaju, na Savi. Prema tome, i on je u Posavini.

MILOŠEVIĆ: Pa jesam li ja ikad reko da nije?! Tebi ostaje Zagreb, meni Beograd, i time je pitanje Posavine pošteno rešeno.

TUĐMAN: A što će mo s onim između?

MILOŠEVIĆ: Nemoj, bre, da se akamo oko bezveznih stvari! Je'l Sava ko i sve reke teče nizvodno? Jeste! Prema tome cela savska voda na kraju dođe meni. To opet znači da bi tebi bilo kontraproduktivno da držiš veći deo Save, jer u konačnom računu ispadne da što je više imaš, to ti više otiče i dolazi meni. Razumeš?

TUĐMAN: Da, na to, vidiš, nisam mislio...

MILOŠEVIĆ: Ali zato ja burazeru, mislim na sve, jer nebi hteo da se osećaš zakinutim pa da me popreko gledaš.

IZETBEGOVIĆ: Vidim ja da samo na mene nitko ne misli. Ko da smo ovdje došli zbog Sava a ne zbog Bosne.

TUĐMAN: Čuj, nije baš tako. I Bosna se, sukladno ovome što je kazao Slobodan, ulijeva u Savu, pa je samim tim pitanje Save ujedno i pitanje toga gdje će završiti Bosna.

IZETBEGOVIĆ: Ali ne možemo rješavati stvari od kraja. Što ne krenemo od početka, od vrela Bosne koje se nalazi pokraj Sarajeva.

MILOŠEVIĆ: Važi! Evo tebi izvor a meni ušće i svi zadovoljni. Kod nas u Srbiji ionako sve počinje na ušću.

TUĐMAN: A meni?

MILOŠEVIĆ: Pa ako Bosna uvire u Savu, a ti kontrolišeš skoro celu levu obalu Save, ondak si i ti dobio svoj deo Bosne.

IZETBEGOVIĆ: Ali ja se ne slažem s podjelom. Bosna mora ostati cijela.

MILOŠEVIĆ: Pa ko je reko da neće da ostane? Ko može da isparča reku? Niko živ, jer to onda ne bi bila reka. Kako bi mogla da teče na parčiće?!

IZETBEGOVIĆ: Ja ne govorim o rijeci Bosni, nego o zemlji Bosni:

MILOŠEVIĆ: Pa ne govorim ni ja samo o reci.

PLAĆANJE U 2-3 RATA

CHRISTOPHER: Gospodo, raduje me da ste napokon našli zajednički jezik i počeli govoriti o istim stvarima

IZETBEGOVIĆ: Ne, ne, vi ste to gospon Christopher krivo skontali.

MILOŠEVIĆ: Nije on ništa krivo skonto. Ako se zemlja zove isto kao i reka, onda može da se nađe kompromisno rešenje i da se kaže da je Bosna zemlja koja teče. Ko što orandž-đus može da se kaže da je pomorandža koja teče, razumeš?

IZETBEGOVIĆ: Čekaj ne slažem se, ipak tu postoji jedna razlika.

MILOŠEVIĆ: Koja, bre?

IZETBEGOVIĆ: Brčko.

MILOŠEVIĆ: Šta, bre, brčko? Kuj se brčko?

IZETBEGOVIĆ: Razlika je što je u Bosni Brčko, a u narančastom šerbetu nije.

Christopher: Ne razumijem baš najbolje ovo posljednje glede Bosne i juicea.

MILOŠEVIĆ: Kako ja shvatam, on oće da kaže da u Bosni svako može da opere ruke, a u đusu ne može.

CHRISTOPHER: Aha. Fino primijećeno. Nego, zapričasmo se, pa sam vam zaboravio reći da će predsjednik Clinton danas izjaviti da ste vas trojica postigli sporazum.

MILOŠEVIĆ: Super!

TUŠMAN: I vrijeme je bilo.

IZETBEGOVIĆ: A Brčko?

CHRISTOPHER: Mislite – juice za pranje ruku? Naredniče, daj nam turu! I nalij pera.

Feral Tribune, prosinac 1995