Zar niste dogovorili šta je čije u Bosni?

Napomena:

Dr. Bilandžić je bio učesnik razgovora u Karađorđevu. Tako izgleda Bilandžićeva verzija priče o dogovoru Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu marta 1991. o podeli Bosne izme­đu Srbije i Hrvatske.

Još jedna izjava dr. Dušana Bilandžića

Dr. Dušan Bilandžić je kasnije još jednom govorio o raz­govorima Tuđman-Milošević u Karađorđevu marta 1991. O tome šta je tada govorio, saznao sam iz beogradskog lista "Blic" od 26-27. oktobra 1996. koji je preneo iz zagrebačkog lista "Nacional" Bilandžićevo kazivanje tom listu o sastanku i razgovorima u Karađorđevu i posle Karađorđeva o podeli Bosne. "Blic" je doneo članak s potpisom "Mira Babić" pod naslovom "Predsednici Milošević i Tuđman s bliskim sarad-nicima delili Bosnu" i s nadnaslovom "Dr. Dušan Bilandžić obelodanio sadržinu tajnih razgovora u Karađorđevu 1991." i podnaslovom "Pregovarali i Smilja Avramov, Kosta Mihailović i Dušan Bilandžić". Ovaj članak je kratak, pa ga uno­sim u ovu zabelešku u celosti. Članak glasi:

Zagreb. - Mnogo se poslednjih godina govorilo i pisalo o tome da su se predsednici Hrvatske i Srbije, Franjo Tuđ­man i Slobodan Milošević, svojevremeno (početkom 1991. godine), na sastanku u Karađorđevu dogovorili o podeli Bos­ne i Hercegovine. Zvanično je to uvek negirano, a ćutali su i ostali akteri uvučeni u realizaciju tog dogovora. No, konačno je javno o tome progovorio jedan od učesnika u hrvatsko-srpskim pregovorima iz tog vremena o konkretnoj podeli Bosne i Hercegovine.

Ljut na predsednika Tuđmana, jer ga je zbog diskusije na okruglom stolu o Srbima u Hrvatskoj nazvao "čudovištem" i "čovekom svih režima", Dr. Dušan Bilandžić je u zagrebač­kom nezavisnom nedeljniku "Nacional" prvi put javno ispri­čao šta se događalo u proleće 1991. godine.

Tuđman i Milošević su se na pregovorima u Karađorđevu dogovorili da se sastanu dve komisije koje bi raspravljale o podeli BiH. Hrvatski je predsednik u svoju ekipu uključio i Bilandžića.

"Tuđman nam je tada rekao da se on s Miloševićem do­govorio (o podeli), a da mi to moramo konkretno razraditi na mapama", rekao je Bilandžić, pomenuvši da su u srpskoj ekipi bili i akademik Kosta Mihailović i dr. Smilja Avramov. Održana su tri kruga razgovora u Tikvešu i Beogradu, a sva­ki je trajao po desetak sati, no nije bilo rezultata. Na tim su se pregovorima vodile "beskrajne rasprave oko toga, čija je neka dolinica, srpska ili hrvatska, ko ima većinu u nekom gradu. Osim toga, oni su nama prepuštali samo zapadnu Hercegovinu", kaže Bilandžić i dodaje da je upozoravao Tuđmana da postoje tri krupne prepreke za podelu Bosne i Hercegovine, od kojih je samo jedna dovoljna da njihov (Miloševićev i Tuđmanov) dogovor padne u vodu. Prva je, ko će se usaglasiti koje je područje hrvatsko, a koje srpsko, druga, šta će na sve to reći Muslimani i treća, šta će na to reći međunarodna zajednica. Prema Bilandžićevom svedočenju, Tuđman nju je odgovorio da će "svet pristati na sve što se ovde dogovori", a što se tiče Muslimana, da "oni neće ništa reći ako se Srbi i Hrvati dogovore".

Dr. Dušan Bilandžić, inače, izražava čuđenje zbog Tuđmanovih napada na njega, misli da se "predsednik malo zaleteo". Napominje da su njih dvojica prijatelji već pedeset godina, da su u "raznim razdobljima bili vrlo bliski", desetak godina u Beogradu i Zagrebu i kućni prijatelji, da Tuđman nije objavio ni jedan svoj tekst, a da ga on (Bilandžić) nije prvi pročitao, da je na njegov (Tuđmanov) predlog otišao u diplomatsku službu u Beograd, odakle je u maju mesecu ove godine povučen bez obrazloženja, pretpostavlja zbog druže­nja s nekim ljudima iz opozicije u Srbiji i Hrvatskoj."

Napomena:

Šteta je što nisam došao do punog teksta Bilandžićevih kazivanja nedeljniku "Nacional", pa sam se morao zadovo­ljiti s ovim što je u "Blicu" objavljeno. Ukoliko je "Blic" korektno preneo delove teksta iz "Nacionala", mogli bismo konstatovati daje dr. Bilandžić rekao sve ovo što sam napred citirao. Bilandžić je bio konkretniji u kazivanju "Nacionalu", pa to dopunjava ono što je rekao beogradskom nedeljniku "Duga". Kad se ta dva kazivanja uzmu kao celina, izlazi ne­dvosmisleno da su Tuđman i Milošević početkom 1991. go­dine zajednički odlučili da podele Bosnu i Hercegovinu iz­među Hrvatske i Srbije i da su radili na pripremi detaljnog, konkretnog sporazuma o podeli s ucrtavanjem u mapama šta će kome da pripadne. Dovoljna su i samo ova Bilandžićeva kazivanja da se utvrdi da se nije radilo, ni o kakvoj mistifikaciji, već da su stvarno vođeni razgovori i dogovori izme­đu Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu o podeli Bosne i Hercegovine, pre nego što se raspala SFR Jugoslavija.

Ali, radilo se o tako krupnom događaju koji je morao ima­ti i imao je bitan značaj za dalji razvoj jugoslovenske krize, raspad SFR Jugoslavije i izbijanje ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da nije dovoljno ostati samo na svedočenju Bilandžića, već je potrebno sakupiti o tom događaju sve do­stupne informacije.

Profesor dr. Smilja Avramov o pregovorima u Karađordevu

Isti broj "Blica" doneo je i sledeću informaciju:

Beograd. - Profesor Smilja Avramov nije ni potvrdila ni demantovala izjave Dušana Bilandžića, bivšeg potpredsednika hrvatske vlade, date zagrebačkom "Nacionalu", da su se na pregovorima u Karađordevu 1991. godine, na kojima je s Kostom Mihailovićem zajedno učestvovala, hrvatski i srpski predsednik Franjo Tuđman i Slobodan Milošević dogovarali o podeli Bosne i Hercegovine.

- Moja knjiga će uskoro izaći i u njoj će sve biti objaš­njeno. To se ne može objasniti sa da ili ne. Tamo su se vodi­li dugi razgovori i održano je više sastanaka - izjavila je za "Blic" Smilja Avramov.

Knjiga, čiji naslov još nije poznat, trebalo bi, kako nam je profesorica Avramov izjavila, da se pojavi za otprilike mesec dana."

Napomena:

Tako piše "Blic", ali koliko mije poznato, knjige profesorke Avramov nema, još se, koliko znam, nije pojavila. Ako je, pak, izašla, meni još nije došla u ruke.

Naišao sam na još jednu izjavu prof. dr. Smilje Avramov beogradskom dnevnom listu "Danas" od 21. avgusta 1997. godine, o razgovorima između Miloševića i Tuđmana marta 1991. u Karađordevu. Za druge izjave ne znam, ako ih je bilo. U ovoj izjavi ona je rekla, prema tekstu koji "Danas" prenosi iz zagrebačkog nedeljnog lista "Nacional", sledeće:

"Ono što znam o razgovorima hrvatskih i srpskih dele­gacija 1991. godine, temeljito odudara od izjave Stipe Mesića i Milana Babića - rekla je Smilja Avramov o srpsko-hrvatskim pregovorima oko podele Bosne, piše list ("Nacional"). I dalje: "Mi smo samo pripremili etničke karte iz 1918. go­dine i one na kojima je Kraljevina Jugoslavija podeljena na srezove i banovine. U raspravama smo upućivali na težinu podele, imajući u vidu Bosnu, ali između nas osmoro nije bi­lo nikakvog krojenja granica", rekla je ona (Beta)."

"Napomena" uz ovu izjavu Smilje Avramov:

Ja ne vidim da ova njena krajnje kratka izjava protivreči izjavama Stipe Mesića, koje sam naveo u ovoj mojoj zabelešci. Ako se šta može oceniti kao protivrečno, bilo bi to samo: "...između nas osmoro nije bilo nikakvih krojenja granica." Ali, radi čega su pravili etničke karte, kad sama kaže: "...imajući u vidu Bosnu"? Da neko i poveruje "da nije bilo nikakvih krojenja granica", ne može poverovati da nije bilo to sve radi podele Bosne i Hercegovine. Ako dr. Smilja Avramov želi da se poveruje u njenu izjavu, treba da ispriča šta se sve dešavalo u tim pregovorima, bar toliko konkretno koliko su to činili Stipe Mesić i dr. Dušan Bilandžić, čije izja­ve, inače, nisu ni blizu dale potpuni prikaz srpsko-hrvatskih pregovora i dogovora iz 1991. o podeli Bosne.

Izjava dr. Milana Babica nije mi došla do ruku, pa mi nje­na sadržina nije poznata.

Draga upućena ličnost u razgovore u Karađorđevu, Josip Manolić, predsednik Županijskog doma Sabora Hrvatske, u intervjuu zagrebačkom "Globusu" - kako prenosi "Politika" od 22. aprila 1994. - izjavio je sledeće: "Tuđman i Milošević su se dogovorili o podeli Bosne i Hercegovine" u Karađor­đevu "kao i za rušenje ondašnjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića". "Politika" od 24. aprila 1994. donosi po­četak integralnog teksta pisma Josipa Manolića, predsedniku Republike Hrvatske Franji Tuđmanu, objavljenog u zagre­bačkom "Vjesniku" 17. aprila 1991, u kome se, pored osta­log, kaže i sledeće: "Izgubili ste prave prijatelje na Vašem dogovoru s Miloševićem o podjeli BiH, tu ste progutali udi­cu koju Vam je bacio Milošević."

Treća ličnost iz vrha HDZ i Republike Hrvatske, Stipe Mesić, predsednik hrvatskog Sabora, u intervjuu koji je obja­vila "Borba" od 14-15. maja 1994, takođe je govorio raz­govorima u Karađorđevu i o pitanju podele Bosne između Srbije i Hrvatske.

Na pitanje novinara Jova Paripovića: "Šta sve zamerate predsedniku Tuđmanu u vezi s ratom u Bosni i Hercegovini?", Mesić je odgovorio sledeće:

- Za taj rat više je krivaca, a najveći je Milošević. On je računao da se ratom mogu ostvariti oni ciljevi stvaranja "velike Srbije" koji ranije nisu ostvareni. Na ruku su mu išli oni koji su htjeli "veliku Hrvatsku". Preko Srba u Hrvatskoj, za koje mi je Bora Jović tvrdio kako su naš problem i "da radimo s njim što god hoćemo" zapaljen je fitilj rata u Hr­vatskoj, iako je bilo uvjeravanja da Srbiju zanima samo 66 posto Bosne i Hercegovine. To se nije moglo drugačije posti­ći već da eskalira rat i u Bosni i Hercegovini.

I mi smo onda imali problema s diobom Bosne i Her­cegovine, jer ako se stvara srpska republika, 'ajde da stvo­rimo i Hrvatsku u BiH. Stvorena je Herceg-Bosna sa svojim zastavama, vojskom, vlašću kao odgovor na srpsku stranu. Mi smo se takvim potezima protivili, jer se tako raspadao jedan međunarodno priznat subjekat.

-   Verovatno su Vam neke detaljnije informacije poznate, ali ne želite o njima govoriti. Bavimo se, dakle, nagađanjima? Da li je dr Tuđman pristao na ponudu 66 posto teritorije BiH Srbima?

-   Ja mislim da ne.

-   Da li je u sklopu toga sporazuma preseljenje Srba i Hrvata? Podsetiću Vas na dva gotovo podudarna takva pokre­tanja stanovništva i Srba i Hrvata, u kojima su i jedni i drugi stradalnici. Reč je o odlasku Hrvata iz Iloka i okolnih mesta, i odlaska Srba iz zapadne Slavonije?

- Čim se počelo govoriti o humanom preseljenju stanov­ništva, ja sam u tome vidio veliku opasnost.

Četvrta ličnost je Stjepan Kljuić, nekadašnji predsednik HDZ u Bosni. On je u razgovoru s novinarom "Borbe" Draganom Banjcem, vođenim u Sarajevu, između ostalog, rekao i sledeće:

"Uvijek sam govorio Hrvatima iz ovih krajeva daje Bos­na njihova domovina. Jer Hrvatska ne haje za Hrvatima izvan granica Hrvatske. Ključ je dogovor Tuđmana i Miloševića u Karađorđevu. Kad smo kod toga, mislim da se taj sastanak mogao desiti u Peći, ali u Karađorđevu ne. Rekao bih da ovaj prvi nema uopće talenta za politiku, a drugi je mangup i na­vukao ga..." ("Borba", ponedeljak, 16. maja 1994, str. 13).

Peta ličnost je Voren Zimerman, bivši ambasador SAD u Beogradu, od 1989. do 1992. godine. U časopisu "Foreign Policv", u br. 2. za mart/april 1995, Zimerman je objavio "Zapis o slomu Jugoslavije", pod naslovom "Poslednji am­basador". "Naša borba" prenela je ovaj njegov "zapis" u celosti u brojevima 13-22. marta 1995. Ovo je izvanredno značajno svedočenje na osnovu ličnih saznanja o zbivanjima u vreme sloma (raspada) SFRJ. U jednom od nastavaka tog zapisa u "Našoj borbi" od 22. marta 1995. na str. 7, nalazi se sledeći odlomak:

"Na nesreću, pasivnost Amerike podudarila se sa sve ve­ćim pritiscima na Bosnu. Ni Milošević ni Tuđman nisu se nimalo trudili da od mene sakriju svoje namere prema Bosni. Kao mesto na kome su Srbi, Hrvati i Muslimani vekovima manje-više zajednički živeli, Bosna je predstavljala uvredu i izazov za ovu dvojicu etničkih hegemonista.

Na kraju drugog sastanka sa mnom, Tuđman je izlio buji­cu pogrda na račun Izetbegovića i Muslimana. Oni su opasni fundamentalisti, optuživao je, "... i Bosnu koriste kao poli­gon za širenje svoje ideologije" u čitavoj Evropi, pa čak i u Sjedinjenim Državama. Civilizovane zemlje treba da se uje­dine kako bi otklonile ovu pretnju. Bosna nikad nije postojala stvarno kao država. Ona treba da bude podeljena između Srbije i Hrvatske."

Ovaj ispad me je ostavio bez daha, a stekao sam utisak da su i Tuđmanovi pomoćnici koji su tome prisustvova­li bili podjednako iznenađeni. S izvesnom žestinom sam upitao: 'Gospodine Predsedniče, kako možete da očekujete od Zapada da vam pomogne da povratite delove Hrvatske koje su zauzeli Srbi, kada sami iznosite neprikrivene i ne­osnovane pretenzije prema susednoj republici?' Odgovora nije bilo. Dodao sam: I kako možete da očekujete od Miloševića da će poštovati dogovor s vama o podeli Bosne, kada on pokušava da anektira (delove? M. M.) Hrvatske?' Na zaprepašćenje, Tuđman je odgovorio: 'Zato što mogu da verujem Miloševiću.' Silazeći niz stepenice posle ovog nadrealističkog razgovora, upitao sam jednog od Tuđmanovih saradnika da li sam suviše emotivno branio integritet Bosne. 'O ne', rekao je, 'Vi ste bili sasvim u redu.'

Miloševićeva strategija za Bosnu, za razliku od Tuđmanove, bila je sračunata, a ne emocionalna. Kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost i prestale da učestvuju u jugoslovenskim organima vlasti, Milošević je, bez obzira na sve što je učinio da bi uništio Jugoslaviju, počeo da pola­že pravo na to da bude njen naslednik. Tvrdio je da svi oni koji žele da 'ostanu' u Jugoslaviji treba da imaju pravo da to učine. To je, naravno, obuhvatalo Srbe iz Hrvatske i Srbe iz Bosne. Kada mi je Milošević to objašnjavao, dodao je da Muslimani u Bosni uglavnom žive u gradovima, dok su Srbi seljaci i žive na 70 odsto zemlje, pa stoga na nju imaju pravo. Tako je, najmanje šest meseci pre nego što su vojska bosan­skih Srba i pripadnici neregularnih snaga iz Srbije uzdrmali mir u Bosni, Milošević polagao temelje za srpske pretenzije. Od tog trenutka u svakom razgovoru s njim naglašavao sam snažno protivljenje Sjedinjenih Država bilo kakvom pokuša­ju Srba da silom postignu svoje ciljeve."

Napomena:

Sudeći prema pretposlednjoj rečenici ovog odlomka iz Zimermanovog "zapisa" ("najmanje šest meseci..." itd), ovi njegovi razgovori s Miloševićem i Tuđmanom vodili su se počev od avgusta do septembra 1991. A razgovori izme­đu Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu o podeli Bosne i Hercegovine vodili su se marta 1991. Za te razgovore, ve-rovatno, Zimerman nije znao. Jer daje znao, ne bi ga moglo iznenađivati ono što je o Bosni čuo od Tuđmana i Miloševića. Još pre proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske jula 1991. i izbijanja rata u Hrvatskoj septembra 1991, Milošević i Tuđman su se, najmanje šest meseci pre izbijanja tog rata, u Karađorđevu dogovarali o podeli Bosne, pa su se njihovi stavovi prema Bosni, koje su kazivali Zimermanu, osnivali na tim razgovorima (za koje profesor dr. Bilandžić tvrdi da se nisu tada u Karađorđevu završili konačnim dogovorom).

I u svetlu ovog Zimermanovog "zapisa" vidi se da su Mi­lošević i Tuđman, sa svojim hegemonističkim i ekspanzioni­stičkim strategijama, nacionalističkim politikama i nacional­nim programima stvaranja velike Srbije i velike Hrvatske u vreme raspada Jugoslavije, glavni akteri koji snose najtežu odgovornost za raspad Jugoslavije i za izbijanje bratoubilač­kih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.