Zašto je Bosna totalno u banani

prvi putu ŽIVOTU sam furao vozom. Jebiga, šta ćeš. Tako je to kad si čefur pa ideš samo do Bosne, a i to s Opel Vektrom. Radovan mi je od davnina nabijao na nos svoje priče iz voza. On nikada nije imao auto i uvijek se vozio vozom. Te je švercao, te mu je neki cigo klepio novčanik, te je jedan Turčin zauzeo krevet u spavaćim kolima, te je prespavao stanicu i furao do Sarajeva, teje sišao na pivu u Zagrebu pa mu je voz spizdio, te je išao na olimpijadu pa se ukokao na vlaku s nekim Šveđanima, te su ga klepili kad se švercao bez karte i kondukter ga je htio izbacit iz voza pa su se pobili, te mu je nekakva ciganka gatala da će imati tri sina i da će svi živjeti u Americi i voziti džipove, te je cijeli put do Ljubljane prestajao na nogama jer je na vozu bio takav džumbus, te se s navijačima Dinama furao do Zagreba i svađao se s njima je li bolji Boban ili Savićević. Priče i pričice. Voz je uvijek bio dio čefurskog folklora. Jebiga, oni nisu furali skupe aute i zajebavali se. Oni su bili sirotinja i furali su vozovima. I onda su se pravili da su vozovi dernek totalni, da je to najjače prevozno sredstvo. Ložili su se starci na lokomotive i vagone. Radovan je stalno govorio da bi od svega najviše želio još jednom sjesti na voz, i to sa mnom, pa da nas dvojica idemo do Visokog. Da vidim ja šta je to voz. To bi bio poklon za petnaesti i onda šesnaesti i još sedamnaesti rođendan. Samo nikada nije bio pravi moment da nas dvojica, otac i sin, sjednemo na voz i zapičimodo Visokog ko najveći carevi. Stari i mladi Đordić. To je Radovan želio. On je uvijek sa mnom želio putovati vozom u Bosnu. To mu je uvijek bila velika želja. Samo kad sam bio mali zaratilo je, onda je pruga bila razjebana, a onda nisi znao kakvi se luđaci vozaju po tim vozovima, onda je uletila Opel Vektra i Radovanu se više nije dalo jebati s peronima i kondukterima. I nikada Radovan i ja nećemo ići vozom skupa. U to sam već sad uvjeren. Jebiga, Radovane, prošo nam voz.

»Kako je, care? Šta ima?«

Pa to nije istina. Ti čefuri su stvarno otkačeni. Čiča je imao bar sedamdeset pet godina i odmah je prijavio: »Kako je, care?« Pa kako se ne bi upišo od smijeha. I to takav čiča što odmah vidiš da je iz najvećeg sela. Ali, ne jebe on. On drma po svijetu i uživa. Zaboli čiču za sve. Car.

»Jesi ti iz Ljubljane?«

»Jesam.«

»Znači Janez. Neka, neka.«

Smije se čiča, a smijem se i ja. Jebiga, ako si iz Ljubljane, onda si Janez. To ti je to. Nije važno jesi li čefur ili Slovence ili cigo Žarko, ti si za njih dolje Janez. Oni tako kažu svima koji žive u Sloveniji i ne jebu je li neko njihov ili nije. Svi smo mi Janezi.

»I kako je u Sloveniji?«

»Dobro.«

»Ma ja. Slovenija je super. Budi sretan što si iz Slovenije. Slovenija ti je vazda bila najrazvijenija. Vi ste Janezi uvijek bili zajebani. I treba tako. A reci mi, je li i vi razvrstavate smeće? Znaš ono, baška jaja, baška kesa, baška novine?«

»Pa ima toga, ali ne rade to još svi.«

»Da, da. Vidim ja da ste vi već Evropa. Sad sam bio u Njemačkoj i tamo po cijeli dan samo to smeće razvrstava­ju. Sve se pazi, sve se zna. Nema tamo ko kod nas, damože kako ti hoćeš. Tamo sve Švaba diriguje. Ima red i zakon. To ti je država. A ne ovi naši pašaluci. Ali lako je vama Janezima, vi ste sad Evropa.«