Europska pravila i švedski stolovi
Arijana ČULINA
Mi smo dio Evrope, šta smo oduvik i bili, i ka takvi normalno je da imamo sve šta Evropa ima. Francuski kruh, talijanska peciva, mađarsku salamu, švedske skale, a i švedske stolove. Problem je samo šta se ti švedski stolovi vrlo brzo pritvore u tipično hrvatske stolove. Za njima se uvik gotovo ka po nekom pravilu slučajno mogu srest uvik isti neritko nepozvani uzvanici koji vjerojatno u tim prigodnim trenucima vide jedinu priliku za pošteno namirivanje svojih polupraznih stomaka. To baš ne služi na hvalu i čast našem društvu i standardu. U teatru konobar mora ka stražar čuvat sendviče da se gladna publika ne bi bacila na njih prije glumaca, koje triba pričekat da se presvuku. Za to vrime neizvjesnog i napetog čekanja zalogaja, uz čašicu pića koje se nastoji dobit besplatno, vode se visokointelektualni razgovori s jednim okom budno fiksiranim za one sendviče. Kad konačno konobar da spasonosni znak rukom da večera more počet, nastane stampedo sličan ranije navedenim stampedima kad je u pitanju hrana. Kad stomak zakruli, intelekt pada na najnižu točku, a sva se filozofija oko guzice zavrti. Svit nagrne na spizu ka daje iz rata izaša, ka da pet dana niko nije ništa ija, ka da baš toga trenutka triba iskoristit jedinstvenu priliku i napunit bisage hranom, ka deva grbe vodom za preživljavanje krize u sušnim danima. Drugim ričima, triba se natrpat kolko se može. Do iznemoglosti. Dok ti ne dođe za povratit.
Na isti pijat trpaju se pršut, riblji rižot, brujet, kolači. Šta se dovati. Nije bitno, ne pita se, ne izvoljeva se. Sve je besplatno. Ništa ne košta. Sve šta se da, dobro je. Ionako sve odlazi u istu rupu. To je prava borba za opstanak. Srvajvl. Ima i gospode koja se ne želi kompromitirat, koja želi sačuvat svoje dostojanstvo, bit jebena i poštena, šta bi narod reka, pa po spizu šalju druge ne želeći se gurat s pregladnim smrtnicima svoje vrste i spuštat se na njihov animalni nivo. Tako je jednoj, inače ka narodskoj, ženi, jednom prilikom, jedna inače ka dama uzela pršutić s njenog tanjura, da ona ne bi ispala ono šta nije tila, a staje u biti bila. "Slušaj, draga, zaboravi na trenutak da si ministrova žena i ostavi moj pršut, ako se oćeš omastit, izbori se sama za svoj zalogaj, pravedno, bar jednom u životu, ovo ti je prilika. Ne čekaj da ti se uvik donese."
A kad bi malo mogli ponit tog blaga doma, to bi bila srića. Volimo mi i to. Prošli put, kad smo bili na nekom putu po Evropi, jedna naša dama koja je stvarno najviše držala do svog podrijetla, statusa i pedigrea, uhvaćena je na djelu baš u momentu kad je sa švedskog stola usrid Švicarske trpala u svoju hrvatsku torbicu maslo, sireve, sendviče, sokiće i sve šta joj je moglo poslužit, zlu ne trebalo. Čuj, doručak je besplatan, a ručak i večera se plaćaju. I koliko god da se gospođa držala za damu, u tako izazovnoj situaciji lakše je bilo pogazit tu titulu, nego ostat gladan ili, nedajbože, ručak platit. Triba to razumi! Dugo u genima nosićerno mi taj osjećaj gladi svojih predaka, koji Evropljani teško mogu shvatit i prihvatit. Sit gladnom ne viruje. Možete mislit kako smo se osjećali kad nam je konobar bez pardona viknija:
"Balkanci!". Osjećaj bisa, jida i stida izmjenjiva se ka semafor. Čovik bi ga udrija, a i pokrija se ušima. Nije nama lako. Čili život svugdi i svuda borit se protiv te etikete. Nama potomcima Habsburgovaca, bečkog dvora, najčuvenijih... a to sam već rekla, ne volim se ponavljat. Ali uglavnom najvećima od najvećih. Jednom riječju bili smo Evropa kad Evrope nije bilo, a sad nas trpaju u tamo neki Balkan. Ma nisu na kraju krajeva ni ti Evropljani bolji, škrti su i oni za popizdit.
Samo su nas iskvarili. Prije je bilo više galantnijeg svita u nas. Moglo se. Uvik bi neko častija, a sad svak sebi piće plaća. Ka u toj Evropi. Grozno. Nekad smo se tome smijali, a sad se ponašamo slično. Šokirala sam se kad sam u toj bogatoj Evropi vidila da nakon večere gosti ostatke jela, brižno spremljene u specijalne kutije, za to namijenjene, nose kući. Tu istu spizu podgrijavaju i na taj način dobivaju za istu cijenu obrok više. Mi smo se stidili i kosti za pasa pitat, a bogme, došlo je vrime kad neće bit čudno vidit da se preostale koščice od večere za ljude spremaju i sutradan podgrijavaju. I sad, di je nestala ta naša galantnost i kavalirština po kojoj smo bili nadaleko poznati. Koja je strankinje u domaće neviste pritvarala. Evropa nam je, eto, i posljednje kavalire i dostojanstvo otela.