Borbe za kompaknu teritoriju

Napad na Vukovar iz pravca Borova Sela propao je više puta uz velike žrtve. Nestručni ljudi plani­rali su te napade iz pravca Borova Sela, što je bilo skoro nemoguće, zbog ogromnog brisanog prostora koji predstavlja travnati aerodrom Aerokluba „Borovo". Pokušavali su noću da privuku pešadiju što bliže frontu i sakriju je u neku od napuštenih kuća u nizu uz put koji kruži oko aerodroma. Zbog nedostatka sadejstva i koordinacije desilo se da ujutro, kad krenu tenkovi, prva kuća na liniji fronta koju pogode bude baš ona gde se tokom noći sakrila naša pešadija, a koja je trebalo da im sadestvuje i pruži pešadijsku zaštitu kod uličnih borbi. Pešadija je redovno bila sastavljena od jedinica TO, a tenkovi su, naravno, pripadali jedinicama JNA.

Kod jedinica TO Slavonije osećala se neuvežbanost, neuvojničenost i akutni nedostatak autoriteta. Ovo najviše zbog nedostatka aktivnih, školovanih oficira. Međutim, motivi za borbu i psihološka priprema za ratna dejstva kod njih bili su na potrebnom nivou.

Kod jedinica TO iz Srbije, koje su gotovo redovno mobilisane na prevaru, pod maskom neke vežbe ili provere borbene gotovosti, bilo je prisutno sve najgore što može snaći jednu vojnu formaciju u ratnim dejstvima. To su, pre svega, neobučenost i neuvežbanost vojnika rezervista. I to počev od odeljenske obuke pa do vodne, četne i sve do bataljonske obuke. Imali su problema sa osnovnim vojničkim stvari­ma koje bi morali znati zavezanih očiju pre dolaska na prvu liniju fronta. Bili su im strani i kretanje po bojištu i korišćenje priručnih i uređenih zaklona i, što je najvažnije, korišćenje oružja kojim su zaduženi. Obično ne bi prošli ni gađanja pre dolaska na front (naravno, imali su gađanje za vreme odsluženja vojnog roka, ali to je nekima od njih bilo vrlo davno).

Redovno se kod njih osećao nedostatak osnovne psihološke pripreme za boravak na prvoj liniji fronta. Normalno bi bilo, bar koliko ja znam, da se rezervisti koji nisu "omirisali barut", nisu čuli fijukanje pešadijske paljbe oko ušiju i nisu čuli grmljavinu artiljerije, postepeno približavaju frontu. Najpre se dovode negde u pozadinu, zatim kao rezerva negde u drugu, treću liniju fronta, pa kada se potpuno adaptiraju onda mogu na prvu liniju fronta. U suprotnom, opet dolazi do straha i panike kod iole opas­nijih situacija. Pa i kod bezazlenih situacija dolazi do panike ako se to uopšte može tako reći jer ni sam boravak na prvoj liniji nije bezazlen.

Lično sam imao priliku da gledam kada su rezervisti iz Obrenovca na prevaru dovezeni na prvu lin­iju fronta i to u selo Karadžićevo, koje je svakodnevno bilo izloženo artiljerijskoj i minobacačkoj vatri, a ponekad i pešadijskom napadu. Po mojoj slobodnoj proceni, to je bila jedinica veličine pešadijske čete. Ona je trebalo, sa jednom tenkovskom jedinicom JNA, mislim tenkovskim vodom, da brani i čuva to selo. U selu je ostao jedan broj civilnog stanovništva.

Samo uzgred da kažem, ovde sam se opet setio mog majorskog ispita i pukovnika Kovića, koji je tvr­dio da se tenkovske jedinice nikada ne usitnjavaju na veličinu tenkovskog voda (tri-četiri tenka).

Kada je počeo uobičajeni artiljerijski i minobacački napad na Karadžićevo, svi stari borci na prvoj liniji, padom prve granate sklanjali su se u zaklone i zauzimali borbene položaje zbog mogućeg pešadi-jskog napada ("ubija samo prva granata ili mina"). Rezervisti iz Obrenovca su počeli, onako nepripremljeni, panično da beže prema selu Markušica i niko nije mogao da ih zaustavi. Ostavili su na cedilu teritorijalce, tenkovsku jedinicu i civile. Što je najgore i sramotno, usput su pobacali i oružje tako da je veći­na u Markušicu stigla zajapurena i goloruka, samo sa jednim pitanjem:

-    Šta ćemo mi ovde i gde su vozila da nas vrate u Obrenovac?

Nisu uopšte bili svesni šta su uradili, da su ostavili i tenkove i civile bez pešadijske zaštite. Na sreću, sa hrvatske strane uopšte nisu primetili ovo što se događalo ili nisu bili spremni da tako brzo organizuju napad, kojim bi iskoristili oslabljenu srpsku odbranu Karadžićeva. Načelnik štaba oklopne brigade i komandant Markušice su brzo preduzeli mere da pošalju druge, iskusnije borce u Karadžićevo, ali su trebali silni napor i pregovori sa Obrenovčanima da ne odu kući. A ponav­ljam, bio je u pitanju običan i za prekaljene borce takoreći bezopasan minobacački i artiljerijski napad.

Kod ovih jedinica TO iz Srbije, redovno su komandiri i komadanti bili rezervisti, i sami nepripremljeni, kako taktički, tako i psihološki. Bili su totalno nesigurni u donošenju odluka i komandovanju i često uplašeni mogućim posledicama svojih odluka. Rezervisti su ih otvoreno ignorisali i odbijali njihova naređenja uz komentare:

-    Pa on ne zna ništa. Mi radimo zajedno u firmi i šta znam ja to zna i on. I on meni da komanduje?
Nema šanse.

Ti i takvi komandiri su molili Boga da ih neko smeni, kako se ne bi desilo da neko pogine njihovom krivicom. Treba se vratiti u mesto njihovog boravka gde je sva njihova rodbina i objašnjavati zašto je neko poginuo pod njegovom komandom. Tamo ih je čekalo stotinu pitanja. "Zašto baš naš sin?" "Zašto si tamo poslao baš mog brata?", itd. Takvi komandiri su jednostavno izbegavali da komanduju. Teritorijalci su se kasnije žalili da ni u toku borbe ne dobijaju nikakva naređenja i da komandire i ne vide. Komandiri se zabiju negde u podrum, u komandno mesto, i ne izlaze. Ne iz straha da će poginuti, nego iz straha od odgovornosti komandovanja.

Raznorazni dobrovoljci bili su dobro obučeni, uvežbani i psihološki dobro pripremljeni za rat, ali su njihovi motivi dolaska na ratište često bili sporni. Bilo je dosta onih koji su na front došli iz patriotskih razloga, da brane nezaštićene krajiške Srbe i Krajinu, ali bilo je dosta i onih koji su na front došli iz avan­turističkih motiva pa i zbog krađe i pljačke. Ovi zadnji su nas osramotili, ali najviše su nam ukaljali obraz oni koji su na front došli iz bolesnih i šizofrenih motiva, a koji su pod okriljem noći ubijali nezaštićene civile. Nažalost, o ovakvim ubistvima se tokom rata samo šuškalo i nagađalo kroz priče tipa rekla-kaza-la, da bi se o njima prava istina saznala posle rata.