Molim te, zapiši
... Nakon dvadeset burnih godina i odanosti banu Stjepanu II Kotromaniću Gorčin je došao u stari kraj, Soli. (o.pv)
Jasmim IMAMOVIĆ
Kod kuće me sačekaše majka, Pribil i Kalija s djecom. Pribil i Kalija saopštiše mi da su se vjenčali. Htjeli su me sačekati, ali se po Soli počelo ružno govoriti o njihovoj ljubavi pa su se odlučili što prije vjenčati. Majka Korija i Kalija pripremile su jela koja najviše volim. Pribil je poslije ručka predložio da porazgovaramo u četiri oka.
»Je si li vidio šta mi uradiše, Pribile?«, jedva dočekah da upitam svog najboljeg druga.
»Ojačao si, Gorčine«, reče mi Pribil pokretima svojih ruku i lica.
»Nisam bio slabiji nego ikada. Kad će me ostaviti na miru?«
»Nikada. Takva je tvoja kob, Gorčine«, opet je gestama rekao Pribi!.
»Zašto im toliko smetam, Pribile?«
»Jak si i poštovan, a ne pripadaš nikome. Inkvizitori znaju da te ne mogu preobratiti. Crkva bosanska zna da tobom ne može upravljati. Bogataši znaju da te ne mogu potkupiti.«
»A Kotromanići?«
»E, njima si možda još potreban i to je u svemu ovome jedino dobro«, reče mi Pribi!.
>>Kome od njih sam potreban, Pribile?«
»Svima koji se nadaju kruni«, opet je pametno rekao moj drug.
Rekao mi je jošda su Tolmik i inkvizitor Peregrin često kod Ahmata i da to nije dobro. Kazao mi je i to da su pokušali širiti glasine o tome da sam ja kriv za pogibiju naših vojnika, ali su ih Dinko, Mišljen, Bokčilo i on u tome presreli istinom. Zbog toga im je Tolmik zaprijetio, ali su i oni zaprijetili njemu. I u dolini Soli više je ljudi koji su za mene, nego onih koji su protiv mene.
Isto tako, za slučaj banove smrti, više je onih koji su uz Kotromaniće, nego onih koji su protiv njih. U vezi s Kotromanićima Pribil reče da je više dobrih ljudi koji su za mladoga Tvrtka, nego onih koji su za njegovog oca Vladislava.
»Znaš li da se Elizabeta udaje za Lajoša I. Velikog?«
»Čuo sam«, reče.
Tada mu ispričah šta je princeza učinila za moje izbavljenje iz tamnice i šta mu je poručila. Njenu poruku primio je mirno i nastavio sa mnom razgovarati o neprilici u koju sam iznenada zapao. Pomenuo sam Pribilu i moje moguće izručenje Mlecima ili čak caru Dušanu. Za Mletke ne vjeruje, bez obzira što pamti onu glupost koju napravih radi lijepe Julije, ali ga moguće izručenje caru Dušanu nije iznenadilo. Ako je Dušan nekom vlastelinu obećao podršku u borbi za vlast, onda je ovaj caru Dušanu morao obećati nekoliko bosanskih žrtava i nešto teritorije. Osim toga, Dušana uvijek prate pisari. Oni pišu o onome što je bilo. Ako se desilo nešto što nije po želji Dušanovoj, oni napišu onako kako bi po njegovoj volji bilo. To rade i ostali vladari. Poslije poraza u Bosni Dušan bi da popravi svoj ugled. Možda mu je potreban neki naš vlastelin da mu sudi i da ga za zločin osudi. A da to pisci njegovih knjiga opišu, guslari opjevaju, pa da se krivice za rat u budućnosti izjednače.
Usprotivio sam se toj nevjerovatnoj Pribilovoj teoriji.
Znam da Dušanovi podanici vole prepravijati prošlost, ali znam i to da sam ovdje poznat po poštenju i viteškom ratovanju. Međutim, Pribil mi reče da od ljudi ne treba očekivati samo zahvalnost, pravdu i poštenje, nego i nezahvalnost, nepravdu i nepoštenje. Zna se što od koga mogu očekivati i moram se s time pomiriti, jer takav je život.
»Šta je s Astom?«
Iako mi je to bilo najvažnije, za Astu sam pitao tek na kraju. Ne znam zašto, ali prije nisam smio.
»Kosara, starija Ahmatova kći, zaprošena je.«
Dok mi je to svojim znakovima govorio Pribil, došlo mi je da poskočim od sreće.
»Ko je zaprosio Kosaru? Tolmik?«
»Nije Tolmik, nego velikaš Batalo«, odhuknuo je i odgovorio Pribil.
A ja sam se nadao da se Tolmik vrti oko Ahmata radi Kosare. Te noći pitao sam se kako ću od Ahmata zatražiti Astinu ruku. Hoće li mi sada, poslije mog boravka u tamnici, dopustiti da je oženim? Šta ako se predomislila i ona? Zaljubila se u mene kad sam bio slavan i poštovan. Sada su se, nakon tamnice i sumnje dvora u moje poštenje, okolnosti promijenile. Možda za nju više nisam tako dobra prilika. Sada je mnogo pametnije udati se za Tolmika ili nekog sličnog. On se neprekidno mota u Ahmatovoj blizini i sad znam da nije zagledao Kosaru, nego Astu. Njega je, naravno, zanimalo i Ahmatovo imanje. Šta li o svemu misli Asta? Dugo se nismo vidjeli i teško je znati šta se do sada moglo promijeniti u njenoj glavi. Morala je saznati da sam se vratio. Zašto mi nije poslala neku poruku? Da je htjela, mogla mi je poslati pismo po svojoj sluškinji. Zar nije nesrrpljiva da me vidi? Kako sada mogu znati da me želi vidjeti? Da se nezvan pojavim i zateknem je u šetnji sa Tolmikom? Neću. Ako me istinski voli, nešto će poduzeti, uputiti mi bar jedan znak. Cijele noći istrajavao sam u odluci da je ne potražim dok me ne pozove. Sumnja u Astinu ljubav razdirala mi je dušu do jutra. Oko podneva sam popustio pod težinom svoje odluke. Odlučio sam je potražiti. Jedva sam dočekao prvi mrak.
***
Dok sam jahao prema Asti, u meni su bili jači osjećaji ljutnje i ljubomore, nego osjećaj čežnje. Kad smo se sreli, učinila mi se drugačijom, hladnom i ukočenom. Na njenom licu prvi put sam prepoznao neki neobičan grč. To više nije bila ona vesela, nasmijana djevojka. Kao da mi se nije obradovala! Prvo što sam pomislio bilo je da me Asta više ne voli. Predložio sam joj da prošetamo livadama, a ona je odbila. Rekoh da sam odlučio od Ahmata zatražiti njenu ruku, a ona mi ukočeno i hladno reče da je Ahmat njenu ruku obećao Tolmiku Kliku! Ja, za razliku od nje, nisam bio ni ukočen ni hladan, nego užasno pogođen i ljut. Kazao sam joj da me razočarala, da treba odmah zaboraviti moje ime, da me nikada više neće vidjeti, svašta sam joj rekao. Pokušavala je i ona nešto kazati, ali ja sam se okrenuo i otišao. I od toga mi nije bilo lakše, nego teže. Teže nego ikada u životu.
***
Spletke koje su pravili oko mene, moje moguće izručenje ili pogubljenje nisu mi više bili važni. Ništa mi više nije bilo važno. Osim Aste. Zbog nje već deset dana ne mogu spavati, jesti i piti. Jedva hodam i dišem, ali neću odustati od namjere da je prebolim. Majka Karija, Pribil i Kalija su me uporno pokušavali ubijediti da nisam u pravu, da moram sačekati, ponovo razgovarati, da možda nisam dobro razumio Astu, a ja ih nisam mogao slušati. Šta mogu htjeti osim da je zaboravim? Asta, za koju sam mislio da je moja, udaje se za Tolmika Klika! U jednom trenutku spopao me toliki bijes da sam Kaliji i Pribilu rekao da ni njih više neću da vidim i da mi je dobro samo kad sam potpuno sam. To ih je povrijedilo. Poslušali su me. Više nisu dolazili.
***
NESTADOŠE PLAVE DALJINE i sve boje i zvukovi. I oblici. Osim savršenog kruga punog mjeseca. Između mene i mjeseca okruglo brdo bez drveća. Po njegovom vrhu poredani mramorni stećci. Ovako, izdaleka i odozdo, biljezi na brdu doimaju se kao kruna na glavi. Oštre, kose i vertikalne linije tamnosivih stećaka jasno se vide na blistavoj podlozi od svijetlosivog, skoro bijelog mjeseca. Oko nepomičnih, sivih granitnih biljega opet se okupljaju jeleni. Noć postade tamnija i nebom zatreperiše zvijezde. Sve što vidim je nebesko. Mjesec, zvijezde i stećci. I nebeski jeleni. Ovako, u mraku, čini se da koračaju po mjesecu.
Danju se primiču mramorju rjeđe i pojedinačno ili u parovima. Noću se oko stećaka okupe svi. Najveći među njima, onaj kojeg svi ostali slijede, posljednjih dana stalno prilazi našoj kući. Moja pobožna mati, duboko ubijeđena u svetost ovog zemaljskog i nadzemaljskog bića, kad ga ugleda ukoči sc od strahopoštovanja. Mene je podsjećao na jelena koji mi se ukazao kad sam ranjen lebdio između života i smrti. Jutros mi je prišao blizu, u mene se zagledao, lagano okrenuo, još jednom me pogledao i krenuo uz brdo, prema stećcima. Pošao sam za njim. Jelen ide, zastane, pa se okrene. Kad je bio siguran da ga slijed im, prestao se okretati. Teško ranjavanje iz mene je istjeralo strah od smrti, a ruga za Astom ugasila žar volje za životom. I nije me bilo strah što me jelen vodi prema sivom mramorju i mrtvima. Ko zna, možda je ovo moj jelen. Možda će me napokon osloboditi patnje i moju dušu, u veličanstvenom galopu, odnijeti u svijet bolji od ovoga. Jelen je zastao i zagledao se u veliki, sivi, precizno i oštro isklesani, iscrtani i ispisan i biljeg, okrenuo se, pogledao u mene, a zatim ponovo u stećak. Razumio sam. On je veza ovog i onog svijeta. Dovede me baš pred biljeg oca Kulduka. Još jednom čitam očevu poruku ...
» ... A se leži Kulduk iz Soli
Da mi se je ispod biljega dići,
svaki bi mi novi dan bio po jedan pravi život ... «
Jasna mi je očeva, kao i Linilova poruka, znam da je mudro prepoznati i obožavati svaki trenutak, da nije dobro od Bogom mi dane sreće svojim mislima praviti nesreću, da je život dar, da je svaki novi dan važan kao jedan pravi život ... Sve to znam, oče, ali od tuge umirem, ne zato što hoću, nego zato što to ne mogu izbjeći. Teški su mi svaki dan i svaki tren. Ovakve dane i trenutke ne mogu obohvati. Mislio sam da vrijeme rane liječi i da će mi vremenom biti lakše, a meni je sve teže. Današnji, jedanaesti dan od našeg novog rastanka nekako sam i preživio, ali noć, još jednu noć čini mi se da neću. Noći su mi najteže. Ništa ne vidim. Kad ne vidim, samo osjećam. Kad osjećam, spopadne me nepodnošljiva potreba da je vidim ili umrem.
Mjesec je pun. Opet noćas neću zaspati. Otkad prije jedanaest dana rekoh Asti da joj više nikad neću doći, noću ne spavam, a sanjam. Samo nju mislim, osjetim i vidim. Zatvorenim i otvorenim očima vidim isto. Njeno lice. Vidim je jasnije i za moju dušu bolnije kad zažmirim.
Zato oči držim otvorenim. Koliko god mi je teško, lakše mi je kad o njoj budan mislim, kad je budan sanjam, nego kad zaspim i kad mi se ukaže u snu. Zato nekako izdržavam bez sna. Do narednog jutra. Kažu da je jutro pametnije. Možda i jeste. Danju lakše vladam svojom dušom. Moje misli i tijelo nekako je drže pod kontrolom. Usmjerim se na neki fizički posao i tako savladavam jedan po jedan sat. Ali, kad me noću san prevari, gotov sam. Jer, koristeći trenutak uspavanosti tijela i uma, moja duša se iskrade nečujno i leti slobodno kroz prostor i vrijeme, radi što joj je volja, a želja joj je otići Asti. Pretprošle noći ponovo sam u snu grlio i ljubio Astu, osjetio glatko ću njene kože, vlažnost i vrelinu njenih usana, miris njenog tijela ... Kako ću je preboljeti?
Noć je i ja ne smijem zaspati. Prošle noći, da me san ne prevari, u ruci sam držao srebrom kašiku, tačno iznad srebrenog tanjira. I tako u stolici sjedio. Ako zaspim, kašika će mi ispasti iz ruke, zveknuti o tanjir i probuditi me. Za tako kratko vrijeme ne mogu Astu usniti. I desilo se. Zaspao sam, kašika je ispala u tanjir na podu, odjeknula i odmah me probudila. U tako kratkom vremenu usnio sam kako se Asta i ja ljubimo. I svašta lijepoga jedno drugome smo rekli. Kazala je da me previše voli, da bez mene ne može živjeti. Ja njoj rekoh isto. Onda je ona kazala da će, ako joj ubrzo ne do~em, umrijeti. Ja sam joj rekao da ću bez nje svakako umrijeti. Od sinoć ne mogu udahnuti do kraja, a kad udahnem, uzdahorn uznemirim miris njene glatke kože. Neka. Izdržaće Gorčin i poslušati razum, a ne srce. Srce me izluđuje i neću mu dopustiti da bude jače od mog razuma.
A šta ako Asta one noći nije bila hladna, nego zbunjena, uplašena i ljubavnim bolom slomljena? Njeno lice činilo mi se ukočenim i hladnim. Šta ako zaslijepljen bijesom i ljubomorom nisam dobro vidio? Zar se mogla smijati kad me ugledala onako sumnjičavog i mračnog? Možda je ona, kad me ugledala takvog, posumnjala u moju ljubav. I taj moj iznenadni bijes! Šta ako se naprosto nije snašla pred izljevom mog neumjerenog bijesa? Pa ja sam odmah poludio, počeo udati, ne sačekavši njeno potpuno objašnjenje i konačan odgovor. Sad mi se čini da mi je one noći nekoliko puta pokušavala nešto kazati, ali ja sam udao, u svom govoru je optužio i osudio, okrenuo se i zauvijek otišao. I šta sad da radim? Možda me ona još uvijek voli. Stotinu puta mi je rekla da me voli najviše na svijetu i da uvijek moram vjerovati u njenu ljubav. Za kratko vrijeme nije mogla izmjeniti svoja osjećanja. Ovu patnju ne mogu izdržati. Da je živ, otac Kulduk bi mi rekao da postupim u skladu sa svojim karakterom koji je u mojoj sudbini zapisan. A sudbina će sigurno pronaći pur. Kao da sam ja toliko mudar da poznajem sebe!
Jeleni su nekud otišli s brda iznad moje kuće. Sad vidim samo mjesec, stećke i zvijezde. Možda je otac u pravu. Da postupim u skladu sa svojom prirodom ... Mislima se mogu boriti protiv svog karaktera, protiv samoga sebe ili se mogu sa sobom i svojim putem stopiti. Zar mi je deset dana i noći bilo potrebno da shvatim da je ovo drugo prirodnije? Patim što idem na silu, borim se protiv samoga sebe, umjesto da se sa sobom pomirim, poslušam svoja osjećanja i zanemarim misli koje mi nalaže ponos. Zašto sam siguran da moje misli nisu pogrešne? Šta je ponos? Otac mi je govorio da ga brine moj preveliki ego. Šta ako sam upravo zaslijepljen vlastitim egom? Možda je i moj ponos obična glupost jer mislim da po svaku cijenu treba istrajati, Astu zaboraviti i nastaviti živjeti bez nje. A bez nje će moj život biti prazan i besmisleno Sinoć mi Asta u snu reče da će bez mene umrijeti. Jutros me jelen odvede do očevog biljega. To nije moglo biti slučajno. Zašto je bilo važno da još jednom pročitam očevu poruku, da mi još jednom poruči da je važan svaki dan kao jedan čitav život? Da se to nije odnosilo baš na ovaj dan? Šta ako je današnji dan za mene bio sudbonosan?
Možda sam već danas nešto morao poduzeti, krenuti prema Ahmatovoj kući izaprositi Astu, još jednom pokušati. Šta ako sam zakasnio? Nisam. Dan još traje, ističe tek u ponoć, još imam vremena, ali više ne smijem čekati, Asti odmah moram poći.
Konj se nije bojao potpunoga mraka. Zabrinula se i uplašila samo moja mati, pitala me gdje ću usred noći, zašto ne sačekam jutro ... Rekao sam majci da idem zaprositi Astu. Moj vjerni konj kaskao je sigurno i dovoljno brzo, jer navikao je ovim putem prolaziti noću. Nisamo bili oprezni ni on ni ja. Niko nije naišao. Ni skitnice, ni razbojnici, niti vukovi. Doduše, pored nas je prošlo ono veliko krdo jelena. Galopirali su iz pravca Ahmatove prema mojoj kući i mramorju. Pitao sam se kad su se prije toliko odmakli od stećaka, došli na sasvim suprotnu stranu doline i zašto ovoliko žure nazad.
Do sada sam Ahmatovom imanju prilazio od rijeke.
Pregazim vodu i sasvim tiho, s neočekivane strane, priđem njegovoj kući. Asta se iskra de, uleti u moj zagrljaj i provedemo noć pod zvijezdama. Ovaj put odlučio sam ne okolišiti. Više nemam šta izgubiti. Obraz? Asta mi je preča. Život? Asta mi je važnija. Idem pravo prema stražaru na kapiji. Neka me proba zaustaviti! U jedno sam siguran. Ovaj put neću stati. Samo ću mu kazati da odmah moram vidjeti staroga Ahmata jer želim zaprositi njegovu kćer. Šta god mi odgovori, ja ću proći. Ako me napadne, braniću se i odbra niti. A starome ću, ako me odbije, reći da me samo jedno zanima - da li me Asta voli. Neka je dovede i neka mi pred njim kaže. Ako ona kaže da me voli, ja ću je sa sobom još ove noći odvesti. I njegovi stražari me neće zaustaviti.
Stražar me ni pogledao nije! Samo se pomaknuo u stranu i pustio me da prođem. Unutra, među zidinama, mnogo ljudi. Nekud žure, u kuću ulaze, iz nje izlaze, preozbiljni, tužni. Iznutra titra svjetlost baklji i voštanica. Da stari Ahmat nije umro? Ili se teško razbolio, pa upravo umire? Šta ću ako je prije smrti rekao da mu je posljednja želja da Asta pođe za Tolmika? Moram ga odmah vidjeti! Sjahao sam, privezao konja i krenuo prema vratima velike kamene kuće. Ljudi se izmiču i prave mi prolaz. Kao da sam ban. Odjednom, ispred mene se stvori Pribi!. Pitam ga otkud on ovdje, a on mi odgovori da je usnio ružan san pa požurio, došao da nesreću proba spriječiti. Nemam vremena s Pribilom razgovarati, čitati njegove grimase i pokrete ruku, moram požuriti dobrom Ahmatu. Možda traži da me vidi, da od mene zatraži oprost, povjeri mi Astu i ispusti dušu. Ahmat je ipak vlastelin. Život mu dugujemo
Ušao sam u veliku sobu. Unutra puno ljudi, voštanica i staklenih svjetiljki oko velikog kreveta. Ne vidim Ahmata, ne znam je li mrtav ili još živ, jer krevet je muškarcima i ženama zaklonjen. Stari Ahmat mi se zamjerio. Zar je Tolmik za Astu bolji od mene? Ali sada mu, naravno, opraštam. To ću mu odmah pred svima reći. Ljudi se razmakoše i ugledah Astu! U bijeloj haljini, mrtva leži. Asta! Šta sam uradio... .
Valjda sam pao. Oko mene nekoliko ljudi, svi me prepuštaju snažnom Pribilu i on me odnosi i spušta na ležaj pored prozora.
»Kada? Zašto? Kako, dobri Pribile?«, jedva izgovaram.
»Prije deset dana pala u postelju i uporno odbijala hranu i vodu. Danas počela buncati tvoje ime. Dušu ispustila prije pola sata«, gestama mi govori Pribi!.
»A zato su protrčali jeleni ... «, kažem ili mislim, ne znam ...
Pribil mi daje znakove da zna da mi je teško ali da moram izdržati.
»Da sam te neki dan poslušao, ili Astu sinoć u snu, ili bar oca jutros ... a nisam. Bez nje neću živjeti, Pribile.« Pribil mi prinosi čašu vode. Ne mogu piti.
»Usijeci režak kamen za stećak, najteži i najtvrđi, Pribile, brate, da vječnosti mjera može biti, a spomen mojoj ljubavi. Ali kad ga na njen grob staviš, postavi ga malo po strani jer ako se pridigne da joj lakše bude dići se."
Dobri Pribil samo klima glavom i plače. I daje mi znak da je razumio.
»Nisam završio. Kad za nekoliko dana budeš usijecao
kamen za moj stećak, na njemu ispiši ovako ... « Pribil vrti glavom, ne želi da tako govorim ... »Molim te, zapiši, Pribile, brate!"
Pribil je plakao dok je iz torbe vadio mastionicu, pero i papir. Pero je zamočio u mastilo i čekao ...
»Molim te, zapiši ... «
A se leži na svojoj plemenitoj baštini Gorčin Kuldukov sin i dugo mi ti je ležati.
Kad mimo moga kamena prodeš, ako ti se želja javi da se Bogu za mir moje duše pomoliš, ti se tad za svoju dušu pomoli a za moju nemoj.
Za mir moje duše ti samo spomeni ime Astino i moja će duša do sljedećeg proljeća da treperi i moj duh da je sanja.
Ako izgovoriš ime njezino neka ti Bog da puno dobrih ljudi na tvom putu ma kud išo ...
Pribil mi je znakovima lica rekao da je zapisao. Zatim je polako vratio pero, mastionicu i papir u svoju kožnu torbu. Više nije plakao.
»A sada mi pomozi da ustanem i uzjašem konja«, rekoh mu dok mi je grudi probada la bol.
Ustao sam i uz pomoć dobrog Pribila uzjahao konja. I Pribil je uzjahao svog, pa krenusmo prema mom imanju. Jahali smo polako, nije bilo vjetra, a meni je bio potreban zrak. Zato podbodoh konja i on krenu brže, u kas, pa u galop. Pribil me jedva pratio. Moj konj, brže nego ikada prije, pojuri dolinom Soli, vjetar mi u pluća unese zrak, nestade bola u grudima, zamijeni ga osjećaj veličanstva, ljepote, ugodne smetenosti i praznine ... i neke čudesne, nebeske nebitnosti. Letimo u veličanstvenom i skoro nečujnom galopu. Pogledam malo bolje i vidim da ne jašem konja, nego jelena.
***
Pribi! je na Gorčinovom stećku napisao kako mu je Gorčin rekao.
Ahmat je ispunio Astinu želju i Pribilu dopustio da ukleše, baš kako je ona htjela:
A se leži Asta, Ahmatova kći, a ne leži mi se
Moje uho je čulo što je moje srce voljelo čuti
Moje oči su vidjele ono tšto je moja želja poželjela
vidjeti
Moje tijelo je uživalo užitke koje su nudili dani i noći I onda se zbunih i ništa mi ne bje jasno tad
I onda se izgubih
Kako bih rado sad pred vetče s tebom Gorčine, krojz livade projšetala i onaj poljubac i ruku što si opet isko, a ne dobio, ti dala.
Pa da i nebo pukne.
Ne bi mi bilo žal, ... ni stid.
Namjerniče ne tiči mi kam, nek oni koji natčine utčine što ja neutčinih, jer ja tek sad znam kako dušu perže neispunjena davanja.
***
Tako je u njihove biljege zapisano 1353. Kad je naš ban još uvijek bio Stjepan II. Kotromanić.
........................................................
Vrelo: „Molim te zapiši“, str.227-240