Put do dna

Milenko VUČETIĆ


Narod se probudio

Na mitinzima, tokom leta i jeseni 1988. godine, u talasu buđenja naroda, prvo na kosovu, zatim u Vojvodi­ni i u Crnoj Gori, onda i na užem području Srbije - uz najradikalnije, često apsurdne parole i pokliče - najče­šće je traženo hapšenje Azema Vlasija, uz pretnje da će biti ubijen.

Na ovakve zastrašujuće a u socijalizmu — zbog gorkih iskustava da su i apsurdi mogući - kobne izlive vešto i izgleda suptilno organizovanog narodnog ra­spoloženja, na ovakve opasne izlete u vampirske pro­store Jagode, Ježova ili Berije, niko ozbiljnije nije reagovao.

Suđenje Azemu Vllasiju
Suđenje Azemu Vllasiju

Parole, pokliči, pesme

»Ustala je Srbija!«

»Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela!« »Slobo, slobodo!«

»Slobodane Miloševiću, volimo te više nego suša kiše!«

»Azeme, spremi ćebe, ćelija te čeka!«

»Crna Gora je srpska Sparta«

»Žarkoviću, đe ti je baza?«

»Vrhovec podržava kontrarevoluciju!«

»Crna Gora i Srbija, to je jedna familija!«

»Krunića, Dolanca i Vlasija pred sud naroda!«

»Krv je ljudska rana naopaka, na nos nam je poče­la skakati!«

»Slobodane samo reci, letećemo kao meci!«

»Narod vas je prozvao, branite se sami!«

»Ne damo te zemljo Dušanova!«

»Lovćen krase Petrovići a Kosovo Obilići!«

»Cio narod, cio narod zabrinuto pita, ko će nama, ko će nama zameniti Tita?«

»Slobodane ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista!«

»Šiptari, napolje!«

»Idemo na Kosovo!«

»Dajte nam oružje!«

»Kamen, kamen, do kamena, od Avale do Lovćena!«

»Prestonico junačke Srbije, ni Murat ti ništa mogo nije!«

»Odjeknite Visoki Dečani jer su teški nastupili da­ni!«

»Ajte ljudi da nešto činimo, da se s nama djeca ne rugaju!«

»Ko ne pošo u boj na Kosovo, umrlo mu ime i koljeno!«

»Miloš Murata, mi ćemo Azema!«

»Neka zvona udare što jače, ko je Srbin mora da zaplače!«

»Dole Kardelj!«

»Dole Vlasi!«

»Dole Krunić!«

»Dole Kaćuša!«

»Dole Vrhovec!«

»Ubićemo fašiste!«

»Hoćemo ustanak!«

»Svi ćemo na Kosovo!«

»Živeo Slobodan!«

»Smrt Šiptarima!«

»Šiptari, Šiptari, lopovi, jebaćemo im majku!«

»Crkva je sa vama!«

»Slobodane, naše rosno cveće, ceo narod za tobom se kreće!«

»Obesite Vlasija!«

»Oj Srbijo mati, nemoj tugovati, zovi, samo zovi, svi će sokolovi za te život dati!«

»Car Lazare nisi imo sreće da se Slobo pored tebe kreće!«

»Slobodane čuvaj glavu, volimo te ko Svetoga Sa­vu!«

»Smrt Vlasiju!«

»Slobo, Srbine, Srbija je uz tebe!«

»Hoćemo gusle!«

»Slobodane, naše rosno cveće, Srbija te nikad izdat neće!«


Razmišljanja dobro obaveštenih ljudi

Srpski nacionalizam, ne onaj primitivni na ulicama i u kafanama, već onaj rafinirani i prikriveni, mogao bi da bude važna tačka u potencijalnom velikom projektu pravoslavnog socijalizma, svojevrsne nove Kominterne, koji se za sada naslućuje iza dima tamjana i zlaćanih zastora obnovljenog panslavizma.

Taj pravoslavni socijalizam, unučić Staljina, našao je u srpskom nacionalizmu, ako je sve ovo tačno, va­žnog agenta na Balkanu, a Kosovo mu onda podmeće i gura pod nos da bi ga neprestano držao u akciji.


Najopasniji srpski nacionalizam, ne onaj sa šajkačama i plastičnim kokardama, već onaj u otmenim odelima, najmanje u ovom slučaju pokreću ideje srpstva, mada on toga nije svestan.

Kraj početka

Rezultate vrelog leta 1988. godine i domete održa­nih mitinga, čiji su glavni pokretači i organizatori, po sopstvenom priznanju, bili sačuvani »kosovopoljski li­deri«, uknjižilo je u svoju korist knjigovodstvo haosa.

Uzdrmane su ili srušene mnoge vrednosti koje su okupljale jugoslovenske narode i narodnosti, u prvom redu je uzdrmana a delimično i srušena Titova politika međunacionalnih odnosa - proglašavana kafanski ali ne u kafanama za Kominterninu strategiju - a s ruše­njem te politike zaljuljani su i temelji savršene ili nesa­vršene, decenijama mirne i u svetu ugledne, jugoslo­venske federacije.

Nevolje Srba i Crnogoraca na Kosovu bile su samo kulisa.

Sve karte srpskog pokreta bačene su na sto...

Uz zahteve o autonomiji Srba van Srbije, »Memo­randum« je progovorio na ulicama i nizom drugih zahteva, sada zaodevenih u narodnu volju.

Ogromna većina učesnika »događanja naroda« iskreno je verovala da je deo pravedne borbe...

Otvoreni su putevi i separatizmima i unitarizmu.

Sreli se Srbin i Srbin...

»Izgleda da se Kosovo polako smiruje.«

»To me i brine.«

»Misliš da je reč o zatišju pred buru?«

»More, jok, burazeru!«

»Ne razumem?«

»Ako se Kosovo smiri, na čemu ćemo mi isterati ne­ke mnogo važnije stvari?«

»Valjda nam je Kosovo u ovom trenutku najvažni­je?«

»Ništa ti ne shvataš.«

»Onaj Vlasi je naš čovek.«

»Nije on ni naš, ni šiptarski. On tera neku buđavu Titovu politiku a od toga Srbija nema nikakve koristi. S njim neće biti lako.«

»Dobili smo, zahvaljujući njemu, do juče nezamisli­ve stvari. Rehabilitovani su Šotra, Sekulović i Reufi, po­čelo je pravo raščišćavanje na univerzitetu, skida se s dnevnog reda i taj nesrećni Fadilj Hodža, odbacuju se greške Bujanske konferencije. Izgleda da ima interesovanja i za povratak iseljenih.

»Nemoj, bre, da se lažemo.«

»To su činjenice.«

»Kosovo je Kosovo. Tamo će sranja biti bar još sto godina. U ovom trenutku Kosovo treba iskoristiti da mi rešimo položaj Srba u Jugoslaviji. Ništa nas nikad nije tako snažno mobilisalo kao Kosovo, i prilika se ne sme propustiti. Ne kažem da i Kosovo nije u paketu proble­ma za rešavanje, ali je samo deo tog paketa.«

»Nasedaš na razne antisrpske fantastične priče.«

»Živi bili pa vldeli.«


Sreli se Srbin i Srbin...

»Svaka im čast!«

»Kome?«

»Novinama.«

»Padaju na najniži nivo.«

»Završavaju nam, bre, veliki posao.«

»Stvara se antialbansko raspoloženje koje uskoro neće moći da se kontroliše.«

»Važno je da dignemo ljude na noge, da Jugoslavi­ja shvati da Srbija nije povijena kurva koju, kako reče onaj naš dole, može da trti svaka budala, a usputne ne­gativne posledice pa i rane, kakvih će svakako biti, izlečiće i izbrisaće vreme.«

»Kad se na nacionalizam ide nacionalizmom, ni građanski rat nije daleko.«

»Mi Srbi, bre, nismo nacionalisti. U duši snio, kao poslednje budale, za svaku Jugoslaviju. Počnemo li ma­lo više da srbujemo, to ostaje na nivou kafane, folklora i drkanja intelektualaca. Mi Srbi, bre, i kad poludimo ne idemo dalje od pesme i rakije.«

»Svi nacionalizmi, pogotovo kad računaju na mase završavaju, pre ili kasnije, u totalitarizmu.«

»To su prazne teorije!«

»Počela su podmetanja nogu Azemu Vlasiju a or nam tamo drži stvar u rukama.«

»Dečko nije loš za neka druga vremena. Sada međutim, s jugoslovenskom kartom, kada nema stola za nju, samo smeta. Malo ćemo ga uzdrmati, pustićemo sokolu malo krvi, kako bi rekli Bosanci, a odnos snaga u Jugoslaviji je takav da ga niko neće uzeti u zaštitu, jer nikome nije potreban. On je i protiv albanskog separa­tizma, i protiv slovenačkog radikalizma, i protiv srp­skog nacionalizma, i protiv hrvatskog neutralizma, i protiv muslimanskog fundamentalizma, praktično je protiv svih, a politika koju vodi pokopana je u Kući cveća. Žao mi ga je, stvarno nije loš, ali, u pitanju su krup­nije stvari.«


»Previše se brukamo kao narod. Nikada Srbi nisu bili ovako netolerantni. Dobitak na jugoslovenskoj dra­žbi mogao bi da nas košta gubitka na duže staze.«

»Na Balkanu postoji savršen trik, stvoren zbog sa­moodržanja. Prljave stranice svoje istorije balkanski narodi zamene mitovima i legendama. Samo se ovde proslavljaju i najkrvaviji porazi. Na Balkanu, jedno­stavno, nema naroda s lošom prošlošću.«

»Gorke pobede su gorke pobede.«

»U svemu ovome, uostalom, po našem starom lu­kavstvu da se ipak čuvamo i sačuvamo, najviše galame Srbi izvan Srbije, Dalmatinci, Ličani, Hercegovci, pa on­da Crnogorci, doseljenici, lumpenproletarijat; u svemu ovome nemaš, praktično, ni jednog autentičnog Be­ograđanina ili Srbina iz Cvijićevog srpstva.«

»Novine ostavljaju najprljavije tragove.«

»Dobra novina je jedino današnja novina, ona juče­rašnja već je samo stari papir.«


Parole podrške

»Bez Azema u Predsedništvu nema mira na Kosoovu

»Kaćušo, ružo bela, opet ćeš na čelo Kosova!«

»Azem-Kaćuša!«

»Azeme, celo Kosovo je ovde!«


Zastava

U slaganju kockica nekog još nevidljivog mozaika značajna je bila i vest »Tanjuga«, emitovana iz srpske redakcije, da učesnici protesta, Albanci, nose i hrvatsku zastavu.

Rasplamsaloj »memorandumovskoj« pomami oko »neprincipijelne koalicije« dodat je zgodan detalj.

Činjenično utvrđenu istinu, da se radilo o državnoj zastavi Jugoslavije, posmatranoj naopako - i bukval­no i figurativno — »Tanjug« nikada nije emitovao.

I ova politički opasna a dobra i u pravom času smi­šljena laž, ostala je, kao i mnoge slične laži, nedemantovana.


Izjava ubice turskih poslastičara Tomislava Pavlovića istražnom sudiji u Kragujevcu

Ja sam šiptarsku nacionalnost smatrao kao držav­nog neprijatelja broj jedan. Međutim, želim da nagla­sim da zaista nisam znao da su ova lica koja sam ja kri­tične prilike lišio života turske nacionalnosti i zato mi je veoma žao. Zaista, da sam to znao, ja ne bih to ni ura­dio.


Put do dna

Monizam, kao filozofija i praksa, kao politički mo­del i kao model vlasti, pre ili kasnije proizvodi naciona­lizam, i to nacionalizam militantnog tipa.

U monističkom mišljenju i vladanju jedinstvo u svim oblastima života osnovna je vrednost, a svaki plu­ralistički pristup je ili smetnja da se do cilja dođe brže ili organizovano rušenje jedinstva kao ključa sreće.

Kad nastupa na terenu nacionalnih problema, mo­nizam, naravno, u duhu svoje filozofije i prakse, i ovde, takode, uspostavlja monolitnost, ovog puta nacionalnu.

Blokirajući pluralizam i strahujući od njega, zane­marujući istinu da i valjani i pravedni pristupi naci­onalnom pitanju podrazumevaju mnoštvo stanovišta, dakle i različitih stanovišta, monizam teži da stvori, pa i stvara, prividno neokrnjeno nacionalno jedinstvo, pre­tvarajući ga u nacionalistički pokret, i to militantni na­cionalistički pokret, koji će se suprostavljati svemu što ga remeti kao zamišljeni front bez slabih tačaka.

I nacionalno pitanje je, prosto rečeno, pluralističko pitanje a u zagrljaju monizma postaje nacionalističko divljanje.

Tvrdnju Kolakovskog da ideali nacionalnog jedin­stva služe kao instrumenti despotizma i da se koriste kao sredstvo za učenu protiv svih protivnika datog po­litičkog režima, potkrepljuju novija iskustva u višenaci­onalnim zemljama realnog socijalizma, iskustva da su nacionalizam i dogmatizam, odnosno despotizam, dva pola iste stvari.

Kao filozofija i praksa, kao politički model i model vlasti, monizam je dotakao sopstveno dno fašizmom ali i u drugim formama u kojima se javlja i ispoljava, on zapravo lebdi u istoj provaliji, idući, brže ili sporije, pri-krivenije ili otvorenije, svesno ili nesvesno, ka njenom jednom već dotaknutom dnu.

Od uspaljene nacionalističke retorike u monističkim društvima do krvave tragedije jedva da je korak.


Zatvorska beleška Azema Vlasija

Nisu valjda svi putevi ljudske sreće i nadanja presečeni...

Popu pop, bobu bob

Zima 1989. godine bila je meteorološki topla.

U političkom zapetljavanju, međutim, vladala je vrelina a u političkom raspetljavanju mlakoća.

Januarski dani proticali su u pripremi 20. sednice CK SKJ i u očekivanjima da će se na dnevnom redu na­ći Slobodan Milošević i srpska politika.

Teško da u socijalističkom pokretu ima ljudi koji­ma je češće nego Miloševiću predviđan kraj.

Predsednik Predsedništva CK SKJ dr Stipe Šuvar najavljivao je raščišćavanja.

U opticaju je, poput neke sudbinske stvari, bila Šuvarova rečenica »popu pop, bobu bob« kao dramaturgi­ja predstojećeg plenuma.

»Otvoriće se sva pitanja oko Miloševića i Srbije«, govorilo se i među upućenima i među neupućenima, »a jedan deo sednice se će zatvoriti zbog iznošenja izvesnih državnih tajni.«

Nikada ni pre ni posle januara političku klimu širom zemlje, pa i u Srbiji, nije ispunjavala zebnja; ljudi kao da su bili spremni i na veliki lom, samo da bi se za­ustavila opasna kretanja s izgledima da međunacional­ne odnose dovedu do tragičnih granica usijanja; nika­da ni pre ni posle nje nije se, kao tada, verovalo u opravdanost i najžešćeg radikalizma u korist zaustav­ljanja nacionalizma.


Glavne uloge u otvaranju »pitanja Milošević« dodeljivane su, u očekivanjima javnosti, dr Stipi Šuvaru i Azemu Vlasiju; za Šuvara se tvrdilo da će izaći sa kom­pleksnim i oštrim ocenama stanja u Srbiji a za Azema se govorilo da će Šuvara podržati spektakularnim či­njenicama.

Pominjano je rasvetljavanje aktivnosti vezanih za srpsku politiku nekih atraktivnih ličnosti iz federacije.

Učešće Vlasija u radu 20. sednice CK SKJ raspore­đeno je u realnim predviđanjima na dva dela: na disku­siju posle Šuvarovog uvodnog izlaganja i na diskusiju povodom predloga radne grupe formirane na 17. sednici da se on, Vlasi, na inicijativu CK SK Srbije, isključi iz CK SKJ.

I u jednom i u drugom javljanju za reč, Vlasi će, tvr­dilo se, imati šta da kaže.

Plenum CK SKJ počeo je 31. januara a završen je sutradan, 1. februara...


Sreli se Srbin i Srbin...

»Ovo što se radi sa Azemom Vlasijem moglo bi gadno da nam se obije o glavu«.

»Nema rata bez žrtava«.

»Odbacujemo ga od sebe iako je naš, i prosto kao da ga guramo, i to namerno i smišljeno, albanskim na­cionalistima u zagrljaj«.

»To i nije loše«.

»Opasno je!«

»Kad ga Albanci prihvate za svoga nacionalnog li­dera, moći ćemo lako da ga skinemo zbog liderstva a možda i koketiranja s nacionalizmom i da Srbima na Kosovu pružimo dokaze da smo odlučni i nepokoleblji­vi u odbrani njihovih interesa, a istovremeno ćemo na jedan sjajan način pokazati da je svaki Albanac na kra­ju ipak i samo Albanac«.

»Ljudi jesu glupi ali ne i istorija«.

»Jebeš istoriju, nju pišu pobednici«.


Šuvar i rudari

Boravak dr. Stipe Šuvara u jami u rudniku Stari Trg, 24. februara, nije izmenio situaciju i nije došlo do preokreta.

Rudari su bili odlučni u odbrani svojih zahteva, pre svih onog o ostavkama, a sada su tražili i smenjivanje Slobodana Miloševića, optužujući ga za mnoge stvari.

Predsednik Predsedništva CK SKJ dr Šuvar, držeći se svog više puta ponavljanog stava da se ostavke i smenjivanja ne mogu tražiti ni realizovati izvan legal­nih institucija sistema, nije imao šta da ponudi, ne bar od onoga što su iznemogli štrajkači očekivali.

Preko leđa rudara kao da su se vodile neke druge bitke, s bezbroj znanih povoda a bez vidljivog ishoda.

U jednom trenutku došlo je i do mučnog incidenta.

Tridesetogodišnjem rudaru Miljazimu Istrefiju, ocu četvoro dece, naglo je pozlilo.

Televizijske kamere hvatale su samrtni ropac, s podvijenim jezikom.

Intervencija lekara Nedžmi Zećirija i bolničara Tafa Haljitija i Sadika Mehmetija odvijala se pred očima svih prisutnih.

Opružen u blatu, na granici između života i smrti, na korak od drugova ali i na korak od najodgovornijeg partijskog funkcionera u zemlji, Miljazim Istrefi bio je, u tim dramatičnim minutima, paradigma celokupne starotrške ali i celokupne kosovske drame.


Svi pokušaji dr Šuvara da rudare nagovori da iza­đu i da se razgovor nastavi izvan jame ostali su bez rezultata.

Situacija se čak i pogoršala jer su se velike nade rudara da će se nešto izmeniti, vezane za Šuvarov dola­zak, sada sasvim istopile.


Pošteni i nepošteni

Kad u politici pošteni ljudi prave procene o mogu­ćim političkim tokovima, te procene su najčešće pogre­šne, iz prostog razloga što pošteni zanemare da su okruženi nepoštenima koji ništa ne rade po ustaljenim normama, koji ne rade ni otvoreno, ni javno, ni logično, već samo po jednom jedinom diktatu - po diktatu sopstvenih nepoštenih ambicija.

Puštajući poštene da uz kobnu pretpostavku da su političke igre i javne i časne, procenjuju šta će se sve događati, nepošteni tako preuzimaju stvari u svoje ruke jer ih niko, zbog nedostatka valjanih procena, ne za­ustavlja, niko ne otkriva njihove namere.

Istorija svih društvenih lomova je istorija zakasnelih otkrića poštenih da su oko njih bili nepošteni.

U politici, zato, nije čudno da je uzajamno nepoverenje među političarima njena konstanta.

Paradoksalno je ali je, na žalost, izgleda, tačno da do istorijskih lomova češće dolazi tamo gde u političke vrhove zalutaju i pošteni, nego tamo gde su svi nepošte­ni.

Cankarjev dom

Skup u Ljubljani, u Cankarjevom domu, u predve­čerje 27. februara, zakazan nekoliko dana ranije iz humanitarnih pobuda, kao skup solidarnosti sa štrajkačima u Starom Trgu, imao je, u svom toku za poštovanje, i neke neodbranjive rukavce, od kojih se zvanična slovenačka politika brzo ogradila.

Nepuna dva sata po završetku skupa, nenajavljeno i neuobičajeno, Televizija Beograd je emitovala snimak celog događaja, a u toku večeri su nekoliko puta ponav­ljani inserti s dvosmislenim iskazima, ili prosto lapsusi, pojedinih ljubljanskih govornika.

U već stvorenoj, mesecima agresivno stvaranoj predstavi da Slovenci pomažu separatizam na Kosovu jer su i sami separatisti, u solidno fundiranom antislovenačkom raspoloženju na beogradskim socijalnim i intelektualnim a naročito moralnim rubovima, bilo je dovoljno i desetak neodmerenih rečenica iz Cankarjevog doma - od nekoliko hiljada mudrih i poštenih - da se potpali velika vatra.

Miting u Beogradu

Poslednjeg februarskog dana, pred Skupštinom Ju­goslavije, u Beogradu, još jednom se dogodio narod, da kaže šta hoće...

Povod je bio desetak sati ranije održan skup u Cankarjevom domu.

Od ranog jutra stizale su besprekorno formirane kolone iz fabrika, škola i nadleštava, po savršenoj sat­nici.

Prvi su došli studenti, predvođeni rektorom Uni­verziteta.

Na čelu studentske kolone koračao je i fizičar dr Jagoš Purić, stručnjak za jone, visoki gradski partijski funkcioner.

Nije bilo nikakvih gužvi...

Popunivši plato i park ispred zgrade najvišeg zako­nodavnog tela zemlje bez ikakvih incidenata, mirna i disciplinovana masa, dobro obezbeđena sa svih strana, mogla je da počne sa spontanim revoltom.

Grupe za »podizanje temperature« - poznate sa ranijih mitinga — zauzele su najbolja audio i video mesta.

I, spontani revolt je počeo...

Na stepeništu Skupštine, s pripremljenim najjačim ozvučenjem, smenjivali su se govornici.


Kako je poslednji februarski dan odmicao, tako je, u centru Beograda, atmosfera postajala zapaljivija...

Parole i transparenti

»Rudari iz jame, organizatori iredente u jame«!

»Sve je jasno«!

»Brate Morina, mi smo s tobom«!

»Jugoslavije, Srbija ti je na braniku«!

»Slovenci, setite se srpske pogače«!

»Svi smo mi rudari«!

»Slovenci, sram vas bilo«!

»Kosovo je srpska zemlja«!

»Samo sloga Srbiju spašava«!

»Pomozi nam, Slobo«!

»Jugoslavijo — mi ćemo te braniti«!

»Slobo gore, Smole dole«!

»U čije ime govori slovenačko i hrvatsko rukovod­stvo«?

»Jugosloveni, ako zajednički ne zaustavimo seobe, bićemo prinuđeni na deobe«!

»Dole lažno bratstvo i jedinstvo«!

»Slovenija laže«!

»Nećemo ucene«!

»Nama treba akcija«!

»Pređimo na dela«!

»Ustala je Srbija«!

»Živeli Solunci«!

»Idemo na Kosovo«!

»Emigranti napolje«!

»Uhapsite Vlasija«!

Ram za sliku

U toku dana pred Skupštinu Jugoslavije stigao je i predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević i obra­tio se okupljenima.

Govor šefa države bio je umeren i odmeren, nešto malo više razumljivog pa i potrebnog patriotskog patosa.

Na zgradi Skupštine Jugoslavije, preko centralnog zida, tokom celog mitinga, stajala je ogromna slika Slobodana Miloševića, kao jedina scenografija improvizovane tribine.

Ta slika je dominirala...

Niko se, pa ni Raif Dizdarević, nije setio da je Skup­ština Jugoslavije parlament svih jugoslovenskih naro­da i narodnosti i da njeno pročelje ne može i ne sme da bude ram za fotos vođe jednog naroda.

Isticanjem slike Slobodana Miloševića na ovaj na­čin je na Skupštinu Jugoslavije tog dana bačena ozbilj­na senka.

Postojali su svi razlozi da Raif Dizdarević ne govori dok se Miloševićev portret ne ukloni s mesta gde mu nije mesto.

U vremenima istorijskih previranja i simbolika je politika.

Najbolji, najjugoslovenskiji delovi izlaganja šefa države, praćeni su zvižducima.

Čvrsto dato obećanje

Završni deo beogradskog mitinga — te drame iz koje će buknuti mnoge druge drame - usledio je u ve­černjim satima.

Masa je bila na vrhuncu uskomešanih strasti.

Pojavio se, konačno, i dugo čekani Slobodan Milošević.

»Slobo, slobodo«! orilo se sa svih strana.

Uz Miloševića je, umoran, nemirna pogleda, stajao Bora Jović, predsednik Skupštine SR Srbije.

»Drugarice i drugovi, ovaj miting pokazuje da ova zemlja ne može da propadne i da nikada neće propa­sti«, počeo je Milošević govor. »Ova zemlja nikada neće propasti zato što to ne da narod«!

Iz mase se čulo - i nije prestajalo - skandiranje.

»Slobo Srbine, Srbija je uz tebe«!

Redale su se, potom, uobičajene, uglavnom kosov­ski obojene, tipično miloševićevske, kratke i jednoznač­ne rečenice.

Oduševljenje kao da je jenjavalo.

»Mi smo pred velikom privrednom reformom, koja će omogućiti progres za sve ljude u našoj republici i na­šoj zemlji. U tome svako mora da da svoj puni doprinos, i svojoj domovini, i svojoj porodici, i svom narodu«.


Na ovom mestu okupljeni su čak počeli da negodu­ju.

Približavao se, međutim, ključni trenutak.

»Ja znam, kao što i vi znate, da će, kao i do sada, jedinstvo između rukovodstva i građana Srbije biti ne­pokolebljivo u postizanju ciljeva koje smo sebi postavi­li«.

»Uhapsite Vlasija«! prolomio se hor u srcu Beogra­da. »Uhapsite Vlasija«!

Govornik je zastao...

»Ne čujem dobro«?

Hor se opet oglasio.

»Uhapsite Vlasija«!

Slušajući skandiranje, Milošević je, burno i odušev­ljeno pozdravljen, nastavio da govori.

»Uskoro će biti objavljena imena organizatora de­monstracija i želim da vam kažem da će oni koji su se poslužili ljudima i manipulisali njima radi ostvarivanja političkih ciljeva protiv Jugoslavije, biti kažnjeni i biti uhapšeni«!

»Uhapsite Vlasija«! orilo se sa svih strana. »Uhapsi­te Vlasija«!

»U ime rukovodstva Socijalističke Republike Srbije ja vam to garantujem«!

»Slobo Srbine, Srbija je uz« tebe«!

»Niko ne može da izbegne da odgovara za nedela koja je učinio«!

»Tako je«!

»Tako će biti i nikako drukčije ne može biti«!

Pozivajući, potom, prisutne da se raziđu, da pođu kućama, govornik je još samo rekao da su zajednički ci­ljevi svih pravda i sloboda.

Beograd je tonuo u noć u kojoj nije bio Beograd.

Ljudi s mitinga, u grupama, nekako umorni, ispra­žnjeni, možda i uz grizu savesti, promicali su, poput senki nekih drugih ljudi, poluosvetljenim beogradskim ulicama.

Nalog za hapšenje Azema Vlasija izdiktiran iz hi­ljada grla, parafiran čvrstim obećanjem, bio je te noći negde, šifrovano, i bukvalno pisan i potpisivan...

 

 

Vrelo: „Vllasi“, str.144-225

Kolovoz 2011.