Teče, teče Bosna

bog te pitao koja po redu epizoda sapunice je bila pri kraju, kad je jedna od sestara došla po Jakova. Rekla mu je da ima posjetu. Jakov je sjedio u zadnjem re­du televizijske sale, pušio, stresao pepeo u lijevak naprav­ljen od papira i povremeno komentirao seriju. Slika na ekranu je bila loša, neprestano se krivila i svaki je čas gu­bila boju. Strašna baba se spremala upucati još nekoga i Jakovu je odmah bilo jasno da će uslijediti još par kadro­va i s današnjom je epizodom gotovo. To je bio piskaralov današnji dramatski vrhunac.

— Čija li će majka zakukat? — rekao je glasno, iz­lazeći.

Zidovi hodnika kroz koji je prolazio bili su nedavno oličeni, ali Jakov nikako nije mogao odagnati osjećaj pro­padanja kojim je zaudarala ova zgrada. Sve bolnice u ko­jima je dotad bio bile su gotovo iste: imale su visoke stro­pove, bile su na isti način oličene: od poda pa naviše, u visini jedno metar, bio je nanesen sloj uljane boje, a iz­nad, do stropa, zidovi su bili oličeni u bijelo. I svuda je zaudaralo na onaj nesnosni zadah formaldehida. Te stare zgrade visokih stropova, bez obzira u kakvom se stanju nalazile, pomalo su ga deprimirale: uglavnom su ga pod­sjećale na ubrzano propadanje. Nije mu trebalo mnogo da usporedi ovu bolnicu s onom u Travniku, prije rata. U bolnici u Travniku sa zidova se ljuštila boja, i tamo je, koliko se Jakov sjećao, bila tamnozelena i na više je mjes­ta po zidovima probila vlaga iza koje su ostale ružne mrlje pune sivih i žutih tonova, i tamo je, u to je bio siguran, zadah formaldehida bio mnogo jači. Čovjeka nenavikla na bolnice taj slatkasti zadah tjerao je na povraćanje. Ja­kov je samo nekoliko puta prije rata bio u travničkoj bol­nici, ali poslije svake od tih posjeta imao je strašne glavo­bolje i bio je siguran da se to događalo upravo zbog tog odvratnog zadaha.

—   Otkud ti? — pitao je.

—   Evo, došla — rekla mu je žena.

Žena je stajala u hodniku, pored Jakovljeve sobe. U rukama je držala nekoliko plastičnih vrećica. Pored nje je stajala aždaha. Nije odmah otišla, nešto je pričala sa že­nom prije nego što je došao Jakov. Samo se malo pomak­la u stranu i promatrala. Jakov je uveo ženu u sobu, vra­tio se u hodnik i drsko se zapiljio u sestru. Postalo joj je neugodno. Prvo se malo zacrvenila, a onda je bijesno stis­nula usne i otišla.

—   Nisi dovela Ivanu? — pitao je Jakov.

—   Nisam — rekla je. — Malo je prehlađena, a imam
samo dva dana slobodno. Bilo bi joj naporno.

Jakov je sjeo na krevet i zapalio cigaretu. Ruka u kojoj je držao cigaretu mu se blago tresla.

—   Šta ima u Njemačkoj? — pitao je.

—   Nema ništa — rekla je žena. — Starci su te poz­dravili. Ivana isto...

—   Je li narasla?

—   Pa, prilično.

Žena je ostavila one vrećice na ormarić i sjela na kre­vet pored Jakova.

— Kako se ti osjećaš? — pitala je.

Jakov je slegnuo ramenima. Gledao je netremice u ci­garetu u svojoj ruci.

—   Razgovarala sam s doktorom... Dok te je sestra tra­žila.

—   I? — rekao je Jakov i dalje gledajući u svoje ruke.

—   Tako, on je optimist. Samo...

—   Svi su oni optimisti kad im uletiš sto maraka.

—   Nemoj tako! — rekla je. — Kaže da moraš malo više surađivat.

Jakov joj nije ništa odgovorio. Gledao je preko ženina ramena kroz prozor. Opet je počela padati kiša.

—   Kad se vraćaš? — pitao je.

—   Sutra ujutro. Prespavat ću kod one rodice. Nisam mogla uzet urlab. Jedva sam dobila dva dana slobodno.

Kiša je počela padati sve jače. Jasno se moglo čuti ka­ko kapi kiše udaraju od prozorska stakla.

—   Ovde, čini mi se — rekao je Jakov — svaki dan pada.

—   Mislila sam s tobom pričati o...

Žena je zastala. Jakov je čekao. Činilo se kao da žena skuplja snagu.

— Jesi li razmišljo kako dalje? Od vraćanja izgleda nema ništa. Ja ću u Njemačkoj moć ostat u vrh glave još godinu dana.

Žena je zastala.

— Poslije svega s njima... — rekla je. — Starci su nam spremni pomoć. Rodica mi je javila da se blizu nje­zine kuće prodaje nekakva kuća.

Jakov je ugasio cigaretu u plastičnoj čaši i odmah iz ku­tije uzeo novu. Nije je pripalio nego se samo igrao s njom.

— Vidila sam je. Nije skupa. Doduše ima malo posla dok se skroz dotra u red... Sve u svemu nije loša. Čovik traži devedeset tisuća i kaže da nije problem ni sačekati godinu dana za dvajes-trijest tisuća.

—   Valjda će bit života i tamo. — rekao je Jakov.

—   U Njemačkoj se priča da će se opet zaratit. Raz­misli! A i di bi tamo? Potrošit pare i opet gledat s koje će strane zapucat? A i to s tobom i Mirsadom i s onim...
Znaš kako je... Znaš kakav je svit?

Žena je ponovno zastala.

— Ja sam obećala čoviku da ću mu odgovorit za koji dan. — rekla je nakon mučne stanke.

Ušla je aždaha.

—   Ah, oprostite! — rekla je i izišla.

—   Jebo ti Alah mater! — rekao je Jakov za njom.

—   Kuća je na kat i nije loša.

—   Kupujte, Isusa ti! — rekao je grubo.

—   Nismo tili priko tebe.

Ponovno se kroz prozor, kao i onaj put kad je Filip bio tu, čulo neartikulirano pjevanje. Tip je neprestano ponavljao jedno te isto: Teče, teče Bosna. Ovaj put je to trajalo duže. Mogao je točno zamisliti smiješnu mršavu spodobu sa šarenom kapom s Disneyevim motivima kako stoji raskrečenih nogu i udara prstima u nevidljivu šargi-ju. I uvijek je ponavljao isto: Teče, teče Bosna.

—   Tip je negdi od Odžaka — rekao je ženi. — Puko je kad je bilo ono povlačenje iz Posavine. Kažu da je bio profesor. Žena mu je valjda bila Srpkinja i kidnula je s dicom svojima kad je Odžak pao.

—   Jadni čovik — rekla je žena s uzdahom.

Jakov je sad držao neupaljenu cigaretu u ustima. Tra­žio je upaljač. Napokon ga je našao ispod onih plastičnih vrećica što ih je žena spustila na ormarić. Nije odmah zapalio cigaretu: prvo se malo igrao s upaljačem — neko­liko puta ga je dopola otvorio i zatvorio — i tek onda pri­palio.

—   Kad sam sve halalio, mogu i to — rekao je zamiš­ljeno.

—   Na što misliš? — pitala je.

—   Na kuću i selidbu. Na psu rana, na psu će i zarast.

—   Jakove, znaš da je tako najbolje. Zbog diteta.

—   Ne znam. Ne mogu bit pametan. Ne mogu bit pa­metan — ponovio je nakon kraće stanke i nasmijao se.
— Znaš kad je ona šorina iz Bugojna, prije rata, onaj što se pola Bugojna sprdalo s njim, kad ga je murijak probu­dio na autobusnoj stanici, skočio i rekao: Jebo majku, ist­ra me iz pameti! Tako i ja...

—   Sve će opet bit dobro, Jakove — rekla je žena.

—   Ko nekad — rekao je ironično.

—   Ko nekad — rekla je žena s nadom, kao da nije za­pazila one tragove ironije u Jakovljevom glasu.

—   Ko prije magli? — rekao je Jakov.

Sad u njegovom glasu nije bilo ni traga ironije.

— Magli? — pitala ga je.

Jakov joj ništa nije odgovorio. Gledao je ponovno kroz prozor. Sad je padala ona sitna, jesenska kiša puna studeni.

— Eto tako! — rekla je kad je odlazila — ja ću otić
do onog čovika i dogovorit se za kuću. Gledat ću da do­đem što prije.

—   Koviljka! — viknuo je za njom.
Žena se vratila iz hodnika.

—   Dovedi i nju drugi put!

—   Hoću! — rekla je i izišla.

Jakovu se činilo da su joj oči, kad je izlazila, bile vlaž­ne i pune suza.

Kad je žena otišla, Jakov je zapalio novu cigaretu. Os­jećao je užasnu gorčinu u ustima: cijeli dan ništa nije jeo, nije bilo još ni tri sata, a on je već pušio iz nove kutije. Upalio je kazetofon. Svirao je onaj sjetni uvod u A Song for Europe od Roxy Mušica. Volio je tu pjesmu i činilo mu se da joj ova dosadna i sitna kiša daju dodatnu dimenzi­ju sjete. Odvrnuo je kazetofon do kraja. U sobi je bilo kao u paklu. Aždaha se s velikom brzinom stvorila u sobi kao da je neprestano stajala uz vrata i samo čekala izliku da ude.