Godinica četrdeset peta

BIJELA VILO

 

Bijela vilo hajde da zapjevamo;

Zašto ne bi kada dobro znamo!

 

Zar ne vidiš kako cure pate, ostadoše mlade ne udate

Udale b'se, nemaju za koga, što će jadne od života svoga.

 

Sve se cure suzam' guše jer im momci izginuše.

To ne cvile samo djevojčice, već i mnoge udovice.

 

U Pećniku, selu malenome, najljepšemu kraju posavskome,

Svuda jecaj i groznica, trista šeset samih udovica.

 

U kojih se svaka znade, koja dvadeset godina imade,

Al' ni jedna nije među njima, koja više od trideset ima.

 

Da vidite braćo moja draga, kad zacvili ženskadija mlada.

Plaču cure za svojim momcima, mlade žene za svojim ljudima.

 

Mladi ljudi, momci, oženjeni na Odžaku svi su pobijeni.

Što je mogla odnijela je Sava, a što nije prekrila je trava.

 

Svako jutro pokraj Save, cure, žene svoje ljude traže.

Drage traže a vode žubore, kada nađu, 'vako bolno zbore:

 

Savo vodo bil' malo zastala, dragoga sam svoga prepoznala?

Al' je Sava voda bez milosti, diže vale nosi mrtve kosti.

 

Dragi ode niz vodu studenu, draga pade u travu zelenu.

Kako pade proklinjati stade Vlašku Malu i njez'ne livade;

 

Vlaška Mala jezerom se zvala, ti si naše jabuke obrala.

Obrala si zrele i rumene, ostavila trule i zelene.

 

Ubila nas četrdeset peta pamtit ćemo tisuć ljeta!

 

....................................................