Traumdeutung

San s velikom preprekom

 

Savladao sam već svih tih pet, šest malih prepreka. Više ne mogu stati! Nadomak te posljednje ne smijem odustati! Vidim je. Preda mnom je! Od svih savladanih, ona je ponajveća! I najstrmija! Nju sam pokušavao savladati toliko puta, ali nikada nisam posve uspio. Nikada je dokraja osvojio... Možda je nesavladiva? Možda je za me nedostupna?

U dnu perspektive, na obzoru koji čini njegovana tratina, opet stoji ona. Ista. Od ljepote svoje, pred očima mojim blista. Kao neka velebna zgrada. Kao vlastelinski dvor. Kao crkveno zdanje. Nenastanjena, a visoka do neba.

Gledajući je iz daljine, sav protrnem. Srce mi počne udarati mahnito. Dođe mi da se umokrim. Dođe mi da se izgubim. Sve me opominje na predstojeću opasnost.

Opet se zatičem u pentranju. I odjednom sam u utrobi iste zgrade! Hvatam se za grede, oslanjam na skliske daske. Klizim sad uz, sad niz nekakvu vlažnu užad — jer iznutra je ona kao šuplja kulisa. (To ne umanjuje njezinu vjerodostojnost. Lažnost materijala pogotovo ne treba obeshrabriti penjača.)

Kad god se popnem podno samog vrha — može biti da sam oko tisuću metara iznad tla! - uhvati me neizdržljiv strah od visine. Sav se izbezumim i budim - neobavljena posla. A morao bih još nešto učiniti! Možda još samo neku sitnicu! Strah odlaže konačno savladavanje prepreke. I zato se ona, nesavladana, opet pojavljuje u sljedećem snu. Kao da je u pitanju neispunjen zadatak, nedovršen čin. Kao obećana, a neizvršena obaveza. Šteta! Velika šteta! Jer iza nje je, izgleda, sakriven divan perivoj.

Nije ovaj san jedini koji se godinama ponavlja. Koji me iscrpljuje. Ima ih još! Ali, kao nijedan od njih, ovaj mi najviše zagorčava spavanje. Najviše me postiđuje. Pa ipak, te ustrajne muke na javi nisam svjestan. Moji su snovi podmukli kao bolest. Kao neizlječiva bolest!«

Nakon što smo saslušali sadržaj snivačeva sna, za drugim stolom, tik uz naš, dva se tumača snova - iskusni tabirlije, značajno pogledaše. Obojici se na licu ukaza osmijeh. Sve im je bilo jasno. I snivač penjač i njegovo uzaludno penjanje.

 

 

Devletin san

 

Jedna je cura, po imenu Devleta, duboko usnula. Usnula i snivala ni manje, ni više nego tri dana i tri noći.

Zaredom?

Zaredom!

Budili je, budili, i nisu je probudili. Sto sve nisu činili, da je razbude? Dozivali je imenom. Potezali je za nos. Pod nosom joj kadili smirnom. Uho joj lijevo - ono žensko, desnom rukom - onom muškom, zavrtali... Drmusali je i krevet s njom, zaspalom, iznosili danju na avliju. Uzalud. Na sve to, ona ni mukaet!

Kada se četvrtog dana sama probudila, još bunovna, i od spavanja podbuhla, Devleta zamoli ukućane da se ne brinu. Ne, nije zamrla. Cijelo je vrijeme, veli, sanjala san.

A kada je upitaše kakav je san bio, ona im odgovori da je usnula kako su se zavadili Zemlja i Nebo.

»Zavadili?« upitaše je oni iznenađeni.

»Zavadili!« potvrdi im ona.

»Veliš, Zemlja s Nebom?« na to će, ti isti - kao preneraženi.

»Aha!« uzvrati im ona.

»A kako, bona ne bila?«

»Pa dohvatili se! Jedno drugo dave li, dave...«

»Dohvatili se? Pa zar je to moguće?«

»Pa jest. Dohvatili se ukoštac! Sto ukoštac, što za vratove...«

»Za što? Za što?«

»Pa za vratove!«

»I?«

»Morala sam pričekati da vidim na što će kavga izaći. Kako će boj zavr­šiti. Da znam s kime ću se, kada se rasanim, inatiti. Kome ću se, budna, prikloniti.«