Konji su divljim galopom vukli saonice iza kojih je ostajao krvav trag

-    Nemoj - prostenja Murat. Zvuk repetiranja parabele raspara prostor.

-    Vamo.

-    Momak dođe. On ga zagrli i reče:

-    Vidiš, momak mlad, tvoj babo je jako fajn čojek. U Vlaškoj Maloj na samom padu pobježe od nas u partizane. Sa njima probiše našu obranu i upadoše u Nujića bašču di je bila naša bolnica. Ja sam svojim očima gledo kak tvoj babo prilazi krevetima naši ranjenika i kako ji kolje. Jedan se ranjenik pridigo da bježi, al ga tvoj babo udari u glavu komadom drveta i izbi mu oko. Na kraju samo reče: »Kad te udarim još jednom, izbiću ti i drugo!« Šta kažeš, Murate? Mislio si da niko nije vidio!

-    Nisam, dina mi.

-    Al došo kraj. Saće ti »dina mi« doć glave!

-    Sebešić pusti maloga, uhvati za jaknu Murata i žestoko ga gurnu prema hrastu iza njega. Poteže nož i zabi ga u Muratova prsa. Od siline udarca nož je prošao kroz tijelo i zabio se u hrast. Hropćući i dahćući Murat je krvario u samrtničkom hropcu. Muratov sin i njegov jaran pođoše prema umirućemu, ali Sebešić odvali dugi rafal iz parabele. Izdajnička priča bi završena.

Kažnjavajući njih, kažnjavao je sve one koji su pred sami pad Vlaške Male od branitelja prebjegli partizanima. Potom je od njih stvorena muslimanska »handžar četa« koja je obično na bojišta dolazila po padu otpora obrane. Oni bi poubijali žive i poklali ranjene. Sebešić se nije mogao oteti tom dojmu te zato uradi to što uradi. Ipak ruža i suncokret ne mogu zajedno. Odmah potom natovari njihova tijela na saonice i jednom živokom žestoko raspali konje po leđima. Konji potrčaše galopom, a Sebešić samo reče:

- Reko sam da ovo drvo nije vaše. Drvo ostaje ovde.

Konji su divljim galopom vukli saonice iza kojih je ostajao krvav trag. Do Ćorića brda bilo je malo uzbrdo, a malo ravno. Od tuda se teren spušta u centar Potočana pa konji tjerani teretom saona dobiše najveći zalet. Praporci su zvonili sa konjske zaprege, snijeg je letio na sve strane. Iz konja se dizala para od vrućine. I u svoj toj gunguli zaprega izbi pred kuću-zatvor, gdje je stražario partizanski stražar. Kada ugleda konje u trku, stražar odloži pušku, stade nasred ceste i viknu:

-Ooooooooj! Ooooooj! Stanite! Stanite!

Konji stadoše što od umora što od stražara koji ih je zaustavljao na putu. Stražar priđe konjima, pomilova ih po sapina i ispopravlja gotovo popadalu ormu. Tek tada pogleda na saonice i viknu:

- Stotinu ti bogova! Kapetane Novakoviću! Kapetane!
Vrata na kući-zatvoru se otvoriše. Pojavi se Novaković.