U tom trenu vrata birtije se treskom otvoriše i uđe pet partizana

U Odžaku, u centru grada, u istoj onoj birtiji u kojoj je bio uhićen Pero Martinović, omanja grupica ljudi je sjedila i tiho razgovarala. Šeširi na glavama su im bili duboko navučeni na čelo da bi se lik vidio što manje. Samo jedan od njih je pušio drajer škiju, i to lagano, da bi cigareta trajala što duže. Razgovor je bio istrzan, često prekidan i ne bi se reklo da će donijeti bilo kakve rezultate. Jozo, suhonjav i najmršaviji od njih, ustade i reče:

-    Fikrete, daj još pet deci, al one najljuće.

-    Može - reče Fikret.

Kada sjede, Jozo pogleda po sugovornicima, odahnu pa reče:

-    On je tjeo u bandu da izda naše. Pa vidite, bolan ljudi, daje njiova vojska ovde, evo drugi snijeg pada, a ne povataše ji!

-    Naši su to. Nedaju se, a sposobni.

U tom trenu Fikret donese rakiju, obrisa stol, pokupi prazne decove, stavi pune i ode.

-    E, vala, baš mi dodijaše. Kod mene u Srnavi svaki dan samo njeke njiove kolone i odlaze na brdo u pravcu Lipe - reče Marijan.

-    Pa uvatišel ikoga? - upita Petar.

-    Nikad nikoga, samo kažu da su imali okršaj. I uvijek nose mrtve i ranjene, a od naših nijednom ništa. Naši momci znaju kak da se radi i kak se bori, jer da nije tako, davno bi...

U tom trenu vrata birtije se treskom otvoriše i uđe pet partizana.

-    Dobar dan - reče jedan.

-    Zdravo drugovi - reče drugi. Prisutni tiho odgovoriše.

-    Pa šta je ovo? - nastavi partizan. - Zašto ovakva tišina? Još uvijek ste živi, nismo vas sve pobili.

Ljudi za stolom u kutu uvukoše glave u ramena. Partizan se okrenu prema šanku i reče momku koji služi:

- Druže, daj nam pet ljuti. Da se malo okrijepimo. Tri dana i dvije noći smo gonili ove vaše prokletinje po šumama i brdima - reče drugi. Fikret donese piće.

- Stavi piće na sto do ovih drugova pa da moremo serbezli razgovarati.

Fikret stavi decove pune rakije na stol, partizani poostavljaše oružje u kut i posjedaše. Kada potegnuše, onaj što govori između njih procijedi kroz stisnute zube:

- Nego, vi tamo, kažite mi jeste li i vi bili na Vlaškoj Maloj?

Zanijemiše. Partizan zgrabi dec, ispi do kraja, ustade i reče:

-    E sad će vama Savo Radukića da održi besjedu. Vi odavde ste najgora marva što hoda bijelim svijetom. Mi smo došli u Odžak da vam donesemo slobodu, ali izginušmo. Uh - jeknu - mater vam popisanu ustašku! Pa meni je brat Đorđe pogino nadomak bunkeru u Vlaškoj Mali!

-    Poginio je i moj, samo u bunkeru - reče Jozo.

-    Pa zato ovdje treba zavesti reda. Treba sve pobit. Vi ćete do kraja svijeta biti niko i ništa. Rađaćete se, radit i umirat. To je sve. Daj još rakije. Braćo partizani, da zapjevamo! - I pođe pjevati:

»Z Duge Njive gledam u daljine plave: svuda opet straže našeg čiče Draže.«

Svi ciknuše kao jedan. Potom dođe do stola gdje su sjedili mještani Hrvati i cinički upita:

- Sviđal vam se pjesma?

Ljudi pođoše ustajati, ali on dreknu:

-Ne ustaj, sjedi! Sjedi! - i odgurnu onog prvog do sebe.

- Znam ja zastoje ovo, drugovi. Oni bi da im pjevam o Poglavniku. Dugo su pjevali o Poglavniku i o ustaškoj vojnici. Sad je vrijeme da promijenite pjesmu. Pa pošto vi ne znate koju pjesmu treba pjevat, mi ćemo vas naučit. Vi ste poraženi, a mi pobjednici. Zato nek bude kak mi naredimo. Kad oćete, zapjevaću o jednom drugom, a vašem. I ponovno zapjeva:

»Neću Tita, rvatskog bandita! Ocu kralja, makar da nevalja!«

U taj trenutak svi poskakaše. Partizan što je pjevao dobi udarac stolicom po leđima, drugi partizan odalami Jozu po ustima, stolovi se prevrnuše, decovi porazbijaše.

U najvećem jeku »drugarske« tuče vrata se otvoriše i u birtiju nagrnu vojna policija. Vođa patrole se derao: »Mir, mir!«, ali oni ne prestaše. Zato izvadi pištolj iz korica i opali dva metka u šakator. Sve se smiri.

- Sta se desilo? - upita vođa patrole.

- Šta se desilo? - ponovi. - Jeste li jezike progutali?
Opet nitko ne progovori.