Kako sam postao faca - dio treći

TREBA BITI BOGAT

Svakog dana moje poslovno carstvo je raslo. Morao sam se ponašati kao i svi naši poslovni ljudi koji se obogate preko noći. Oni prodaju za milijune neko čukunbabino brdo po kojem su donedavno još samo ko­ze pasle i za koje nije ni sanjao da će ga napravit mili­jarderom. Čim vidi hrpu love, prvo kupi džip. To mi je nedavno pričao direktor strane banke kakva je veći­na kod nas, inače Austrijanac. Čovjek se tome ne mo­že načudit. Kaže da ljudi kod njih voze jeftinije auto­mobile, a lovu ulažu u nešto što će im donositi daljnju dobit. Naši ljudi kupe džip, onda par stanova uz more i u metropoli, onda čekaju bogate strance kojima bi ih dali u najam, a kad oni izostanu iznajmljuju našima i jebu im mater kad im okrznu skupocjeni namještaj. Ima i onih koji počnu od stada ovaca koja prikolju, a od zarade kupe mesnicu, pa dvije, zatim samoposlu­gu, pa šoping centar jedan, pa drugi, u jednom, pa drugom gradu, potom hotele, a kad se obogate, udu u politiku. Postanu saborski zastupnici, a onda počnu ostvarivati snove neostvarenog umjetnika: napisu memoare ili kupe festival da bi im žena zapjevala hit. List ne pada daleko od stabla. Ja sam prvo kupio novi džip, sportski dvosjed i manji mercedes za po gradu, par stančića, nek se nađu za buduća pokoljenja i zlu ne trebalo. U sklopu kuće izgradio sam bazen, fitness, teniski teren, saunu i kućicu za poslugu. Kupio sam i jahticu od 20 metara koja mi je već sljedeće ljeto po­stala premala pa sam je dao u najam, a plovni park obogatio novom 30-metarskom ljepoticom. Tako se mi bogataši rasterećujemo.

Ostvario sam i svom starom davni san. Vratio mu dug za onu karampanu koju mi je posudio kad sam išao na prvi randevu, kupio mu pravi pravcati džip. Od sreće je plakao ko malo dije­te. Grlio me i balio ko slinavi klinac. To je moj sin. Ja sam ga stvorio, odgojio, to je moja krv, moji geni kameni. Sve zasluge prepisivao je sebi, a nije bilo smisla u tom sretnom trenutku razuvjeravati ga jer bih mu samo upropastio doživljaj. Kad je već dobio zvjer od auta, morao sam mu pribaviti i novu ambalažu — odjeću s potpisom. To je već bila teža misija. Teško se odva­jao od svojih krpa. U svom novom ljubimcu na četiri kotača provezao je sve dame iz lokala. Konačno im je mogao vratiti za sve usluge koje su mu godinama pru­žale. Vozio ih je do iznemoglosti. Dao im mogućnost da se osjete damama, kako je govorio. Mama i baka bile su suzdržanije i skeptičnije prema meni i mom imperiju. Pribojavale su se zle kobi za koju su govorile da je veliki novci navlače na sebe. Sve im se manje sviđao moj način razmišljanja i život koji sam vodio. Željele su svog starog Srećka, ali uzalud. Njega više nije bilo. U početku su se radovale mom poslovnom uspjehu i sazrijevanju. Kad bih dolazio u sve ljepšim odjelima, u sve novijim autima, sa sve vrednijim po­klonima, cijela im je stvar postajala sumnjiva. Nakon prvog oduševljenja stvarčicama koje sam im donosio, a koje sebi ranije nisu mogle priuštiti, s vremenom su se počele pitati odakle mi odjednom pare za tako skupe stvari. Kao da su se prepale situacije u kojoj bih se mogao naći ako sve to nije stečeno regularnim pu­tem. Počele su me gnjaviti i ispitivati sto pitanja sve dok jednog dana nisam izgubio živce: Umuknite, šta vas briga odakle mi lova, glavno da je imamo. Ionako ste uvijek kukale: sirotinjo, i Bogu si teška. E, pa sad više ni­ste siromašne i šta sad hoćete. Možete si priuštiti što prije niste mogle. Na moju burnu reakciju one su reagirale još burnije. Paralelno su briznule u plač: Srećko, Sreć­ko, što je to od tebe postalo, di je ono naše pošteno dite? — Nema ga, odgovorio sam iznervirano, a one su samo nastavile. Sinko moj, Bog je rekao da uzmeš samo onoliko koliko ti triba. Nemoj zbog novca upasti u nevolje, nemoj okaljati ruke, čovjek može jesti samo iz jednog tanjura, leći na jedan krevet. Ostani onakav kakav si bio, kako smo te odgajale. Dijelile su mi savjete naizmjenično. Ali ništa nije dopiralo do mene. Izgubio sam osjećaj i za njih. Umuknite više, prekinuo sam ih. Baš me briga: