Šampion

Andrija R. je prišao stolu i iz unutarnjeg džepa iz­vukao zlatnim flomasterom uokviren papir. Pokazao ga je svoj četvorici. Pisalo je: KARL LUIS — AMERIKA. Onda je okrenuo drugu stranu i ponovio kretnju, od lica do lica. Pi­salo je: JA — SARAJEVO. Oni su se pogledali ispod oka, u kutovima usana prijetila je eksplozija smijeha. Muče se mašio za Marlboro i pružio ga Andriji. Ovaj je odmahnuo glavom:

—   Ne pušim, odoše pluća.

—   Sjedi onda, popi' nešto.

—   Fala, ne pijem.                             

—   Kafu?

—   Udara na moždane ćelije i onda ne mogu upravljati nogama.

Hazim se poče smijati, Muče ga prijekorno pogleda, pa namignu, kao — da se ovaj smiri.

—   Dobro, trkač, šta bi ti onda?

—   Treba mi sponzor za pripreme.

—   A gdje bi se ti pripremao?

— U Saleziji. Nosit ću sponzorovo ime na majici.
Muče pokaza Andriji rukom da skine majicu. Hazim se opet nasmija i ode preko puta u Svjetlost kupiti flomaster. Andrija je stajao pokraj stola gol do pasa. Ne smije sjediti, kaže, jer mu se onda sva krv slije u debelo meso pa ne može trčati.

Muče je na majici napisao: "MAHNITOV KOMERC — BOG GA ČUVA", a Andriji dao cenera.

— Valjda će ti dotrajati do Salezije, a kad dođeš tamo nazovi me, pa ćeš dobiti još.

Andrija je istrčao van, naglo se zaustavio na pločniku, zauzeo pozu za visoki start i napeto čekao. Baka s djevoj­čicom zaobišla ga je u širokom luku. Djevojčica se osvr­nula i hipnotizirano gledala u Andriju, sve dok nisu zamakle iza ugla. Andrija se nije micao nekoliko minuta. Graške znoja potekle su mu niz čelo, gole, neobrasle noge počele su drhtati. Andrija je bio nervozan.

— Pucaj, konju, dok sam u formi.

Tišina je grebuckala po ušima, valjda je potpisano nekakvo primirje ili su starteri otišli na burek, ili im se nešto, ne daj Bože, dogodilo. Ako potraje, KARL LUIS — AMERIKA ostat će sam. Muče je izvirio kroz prozor birtije

— Šta je, trkač? Glumiš poster?

— Otišli svi, nema 'ko puknut' početak trke.
Hazim se opet smijao da su se tresla stakla na birtiji.

Muče je izvukao pištolj iz futrole, repetirao ga i dreknuo:

— Pozor!

Odjeknuo je pucanj, Andrija je poskočio i stuštio se niz ulicu. Trčao je i vikao:

— Jadna majko, nisam ušao u pucanj, jadna majko, nisam ušao u pucanj, jadna majko, nisam ušao...

Trčao je ko bez duše niz Titovu ulicu, a kada bi naišao kakav golf, još bi ubrzao. Davao je sve od sebe da stigne "zeca", koji će ionako odustati u pola utrke i skrenuti u pokrajnju ulicu.

Zaustavio se kod Kvarnera i pogledao na sat. Sat je bio vrlo precizno iscrtan kemijskom olovkom.

— Osam minuta, dvadeset tri sekunde i sedamsto pe­deset stotinki. Upravo smo prisustvovali obaranju novog svjetskog rekorda. Pomjerene su granice ljudskih moguć­nosti. Karl Luis je osoba prošlosti. Treba mu još osamsto hiljada metara do cilja.

Andrija skakuće, onda pravi sklekove, pa pregibe, odvezuje i zavezuje tenisice, razvlači čarape. Opet se ukoči za visoki start, odnekud se iz velike daljine začuje rafal i An­drija počinje utrku. Staza je ista, ali se "zec" ne pojavljuje. To nije utrka za rezultat. Veliko je takmičenje, a Andrijina je zamisao da stalnim promjenama ritma izmori sve protivnike. Svakih pedesetak metara naglo zašprinta, zatim sasvim lagano trčkara, pa ubrzava. Već na polovini utrke lome se i odustaju jedan po jedan konkurent, od Amabunga Kibonge iz Bengazije, preko Čuen Laja sa Sej-šelskih otoka i Roberta Smitsona iz Engleske. U trenutku kada počinje zaostajati Spasoje Milošević iz Bijeljine, An­drija iz sveg glasa viče:

— Đe su ti sada tenkovi, đe ti je sada Mladić, ovo je, konju, Olimpijada, važno učestvovati, a pobijediće Andrija, Sarajevoooooo...

Pred birtijom Andrija započinje svoj posljednji sprint, a onda se, koliko je dug i širok, baca po asfaltu.

— Fotofiniš je pokazao, za treptaj oka i za vrh nosa, Karl Luis je čovjek prošlosti, Andrija, Sarajevoooooooo...

Sva četvorica su izišla pred birtiju. Andrija se, iz-greban i poderane majice, dizao s asfalta. Hazim je iskolačio oči, zarumenio se kao dijete kad proguta zvečku i urlao od smijeha. Andrija se osmjehivao i pozdravljao prisutne. Muče je nervozno počeo trljati ruke.

— Zaveži, majmune!

Hazim ga ili nije čuo ili se nije mogao prestati smijati. Muče mu je prišao, pogledao ga u oči, poskočio i glavom ga pogodio posred nosa. Potekla je krv, Hazim je sledeno, poluotvorenih usta gledao Mučeta u vrh brade.

— Još jednom se nasmiješi i imat ćeš propuh u sljepo­očnicama. Mali je za mene šampion, a ako je za tebe nešto drugo, bolje da nam se ne nađeš u blizini.

U trenutku kada je glava pogodila nos nestalo je Andrijinog osmijeha. Ozario se tek kada se sjetio džepa.