Braćo Srbi, šta vam bre bi?!

Posle hladnokrvnog pomora 7.000 Muslimana u Srebrenici - muških glava od nejači do bilo kojih godina starosti - na srbijanskim stadionima osvanjuju parole „Nož, žica, Srebrenica". Bejah ponovo užasnut. Nacionali­sti ne samo da nemaju pamet, nemaju ni dušu. Ovu krasi empatija, bez koje čovek nije drugo doli mentalni uskraćenik.

Nasretao sam se nacionalista poreklom iz raznih naroda i, kako to u mladosti biva, pojednostavljivao: sve budale nisu nacionalisti, ali svi nacio­nalisti to jesu. Prevladavao me je osećaj sigurnosti i njihove bezopasnosti. Nažalost, što danas biva folklor, sutra postaje krvava stvarnost. Pogotovo na Balkanu. Čak i kada je reč o sitnicama. Jedan mi je beogradski pisac zamerio što sam izgovorio na nekoj tribini da se „sunce zrcalilo na Dunavu". Reče, to je hrvatski. Odgovorih da mi je svejedno, za mene se čovek ogleda u vodi a sunce zrcali. Biće taj pisac i danas u čvrstom jezgru onih koji u be­ogradskom komforu, „preživevši" poslednje balkanske ratove i agresije svog naroda na tuđe, nastavlja da tumači kako je srpsko sve što nije hrvatsko ili muslimansko.

U sporadičnim posetama Srbiji, i u njoj „rodnoj mi grudi" Vojvodini, nedavno saznadoh da je najčitaniji nedeljnik „Pečat". Prelistavam primerak i ugledam da ga uređuje i ispisuje ista ona pseudointelektualna bagra goebbelsmeistera, nekada marksista, zatim nacionalista, sada i negacionista, koja armiraše srpski nacionalizam, huškače Srbe na mržnju i ratove. Opet se užasnem. Ne dozvoljavaju ni da žrtve zločina počivaju u miru. Nekadašnji ratni propagandisti, današnji „perači" srpske savesti, i dalje su najčitaniji.

Iza raspada Jugoslavije zvono ostade na Srbima. U njihovo ime započet je rat, počinjeni zločini do genocidnih razmera. Nema sumnje da većina Srba nije ni znala - a ne bi ni poverovala - kolika je propaganda delovala na njihovu svest - šta se sve vršilo u njihovo ime. l kada su počeli da raza­znaju razmere zločina „svoje gore lišća", sasvim je prirodno da su - prema najljudskijim, nesvesnim i odbrambenim nagonima - odbijali da prihvate stravičnost istine. Jedni su zapali u negacionizam, drugi pak u opravdavanje zločina kao „legitimne odbrane od ustaša i mudžahedina", treći sebe još uvek pitaju „šta to bi?"

Životni putevi hteli su da poneki od mojih prijatelja iz mladosti nači­ne karijeru u Armiji, u Saveznoj policiji, u diplomatiji. Pred rat pojačasmo kontakte u bojazni i neizvesnosti da se sprema golemo zlo. Znali smo da su američka CIA i engleski Inteligence Service (MI6) - naravno, u tajnim izveštajima - u više navrata najavljivali raspad Jugoslavije posle smrti Jo­sipa Broza. Nekoliko tajnih scenarija prekrajanja zemlje već bese rađeno u dvema nezavisnim ćelijama JNA i jednoj Savezne bezbednosti, pod izgovo­rom da se „spase Jugoslavija" (sic!). Uspostavljena je sprega između neko­liko generala (iz legla Nikole Ljubičica) i političkog vrha Srbije (ideološke prelivode Slobodana Miloševića). Bivalo je i vesti da na projektu rade čak i neki akademici. Ne bese teško pretpostaviti daje Garasaninovo Načertanije¹ izvađeno iz arhive. To je nedavno potvrdila i Latinka Perović, u jednom dugom intervjuu, citirajući Antonija Isakovića, koji joj hladnokrvno reče da će rata biti, da će poginuti 80.000 duša, ali ne na teritoriji Srbije.

Srpska politička elita, sa ovrhovljenim komunističkim aparatčikom Slobodanom Miloševićem na čelu i idejnim zagovornikom Dobricom Ćosićem, padom Berlinskog zida, konačno Armiji i Policiji dade zeleno svetio. Stvaranje „Velike Srbije" (RAM 1, 2, 3...) više ne bese nikakva tajna, pitanje se nametalo samo kada, kako i gde će rat da započne i da se razvija.

1) Ilija Garašanin beše inspirisan od poljskih nacionalista i agenata princa Cartirovskog tokom izbeglištva u Istambulu (polovinom 19. veka varoši krcatoj nacionalistima svih zastava i boja; i svi sanjaše za svoje male narode „velike nacionalne države"). Autor beše u više navrata prerađivao spoljnu zamisao Srbije, prilagođavajući je u skladu sa političkim okolnostima. Najnovija verzija Načertanija, pred poslednje ratove, rađena je u Srpskoj akademiji nauka pod nazivom Memorandum.

Mene je rat zatekao u Sarajevu 1992, gde sam odlučio da ostanem, naiv­no se nadajući brzom svršetku nasilja uz pomoć svetskih sila. Posle trinaest meseci opsade i velikih ličnih komplikacija zatekoh se, kao politički izbeglica, u Parizu. Slučaj će hteti da tu ubrzo, sa suprugom, upoznam jednu mladu, lepu, pametnu i verski tolerantnu Somalijanku Suadd, takođe izbeglicu. Jednom je upitah zašto povezuje maramu sada kada je niko verski ne nadgleda. Odgovorila mi je da je u njoj tradicija islama obrazovanjem toliko ukorenjena da bi se neprestano loše osećala, gotovo kao „izrod". Da li bi se mogla udati za nekog hrišćanina, bejah uporan. Reče, mogla bi, ali to neće učiniti zbog dece. Bejah osupnut: ima delova sveta gde su verske i na­cionalne netrpeljivosti toliko trajne da se mora unapred misliti i na buduće generacije. Da deca ne postanu „ništa".

Lično sam poreklom upravo iz jednog takvog braka. Paradoksalno zvuči, ali prvi put osetih da sam po pripadnosti „nešto": kada se nema narodnost, ni religija, nema se ni kome obavezivati, dokazivati, niti koga izdati. Ne sećam se da sam ikoga zavoleo ili da mi se dopao zato što je Srbin ili Srpkinja. Uvek je morao da postoji neki snažniji, izvorniji, intimniji razlog. Nemam kome da se pravdam, niti ikome išta dugujem.

Bez ikakvih računa sa bilo kim mogoh, dakle, da razmislim u obliku pi­sanog osvrta o srpskom nacionalizmu i nacionalistima. Prvi pokušaj bejah započeo pod bolnim sećanjima na ratno Sarajevo. Iz mene još beše izbijala žuč, i posle nekoliko desetina stranica osetih da srljam u pamflet. Nije od intelektualne koristi podsmevati se Srbima za sve što behu činili ili u njiho­vo ime beše činjeno, koliko ih razumeti (ne i pravdati!), shvatiti kako je do zla došlo.

Nakon bombardovanja NATO-a i pada Miloševića ukazala mi se pono­vo prilika za „sitno slovo" o porazu projekta „Velike Srbije", to jest zašto beše osuđen na propast već u samom začetku. Napisah ponovo desetine stranica misleći daje politički samoubilački ciklus Srba završen. Kad, ne lezi vraže, svi srpski nacionalisti dobiše u Vojislavu Koštunici produžetak iste politike koja ih iznova povede u propast i poniženje. Ostali Srbi, pak, odahnuše misleći da je voidovim padom sve rešeno, savest čista. Za sve je on kriv. Prekinuh pisanje, svestan da će ovaj drugi pokušaj završiti u političkoj raspravi sa Srbima koji gube vreme i uporno glasaju protiv svojih sopstvenih životnih interesa.

Ovaj put, u trećem pokušaju, pišem zbog sebe i pomalo zbog onih u ko­jima je još ostalo znatiželje da shvate šta ih je snašlo i otkuda tolika omraza na srpski narod. Ne da održim pridiku, niti da sručim žuč, nego da razumemo zašto će na srpskom narodu da ostane ljaga i šta je do nje dovelo. Ali i nešto još važnije: da sa nacionalizma uopšte, ne samo srpskog, sljuštim neke slojeve koji ga stvaraju i skrivaju jedan pod drugim. Nikakva naučna rasprava, ni raščišćavanje računa, ni pametovanje, već potraga za odgovo­rima na pitanja koja bi trebala da se nametnu običnom, čestitom građani­nu, koji beše podelio sudbinu sa sopstvenim narodom, postajući mu žrtva. Istorija je surova jer je cinična. U njoj nesreću ne presuđuje ni broj nevino stradalih ni pravda, koliko poražena, jer nemoguća, namera.