Bijela tehnika

Slobodanka BOBA ĐUDERIJA

I tako se ja ka nešto bavin pisanjem a godinama nikako se dokopat normalnog sredstva za rad. Recimo zadnje dvi godine naizmjenično san se služila materinim, bratovim, sinovim i laptopima od susida. Iman ja, tj. imala san neki svoj laptop, poprilično mušičav - otkaza bi poslušnost u najodsudnijim trenucima.

Na primjer, prošle godine, crka je dan prije mog puta na književnu stipendiju u Sarajevo. Tako sam od mogućih misec, skoro petnajst dana u Sarajevu bila bez laptopa. Aj nekako ga popravili, radija dobro jedno dva miseca, a onda mu je iz čista mira, pazi ovo, puka onaj zglob šta drži poklopac. Iz tog zgloba iskočilo neko željezo zbog kojeg se poklopac više nije moga spustit pa laptop više nisan mogla zatvorit nego bi ga tijekom noći ostavila onako otvorenog a tipkovnicu pokrivala sa kuhinjskom krpom.

Sa kuhinjskom krpom zato šta se u trenutku kad je puka poklopac, nalazija na kuhinjskom stolu, pa je tu mora i ostat. Naime, poklopac je osta visit na nekim malim žičicama i više nije bilo šanse micat ga. Ako ga maknen, one žičice će isto puknit i onda više nemam laptop. Ok, birala san uvik najlipše kuhinjske krpe, sa cvitićima, te su mu najviše pasale.

Tako je moj laptop posta fiksni kuhinjski kompjuter, tj. bijela tehnika, jer ga se više nije moglo primištat ni maknit iz kužine. Baterija mu je riknila odavno, mehanizam za stavljanje DVD-a je iskaka po vlastitom nahođenju ovisno o vremenskim prilikama, a tipkovnica se izlizala do te mire da san slova tipkala na eci peci pec pa ako pogodin, pogodin. Neki ljudi su mi rekli da mi se više isplati kupit novi nego njega popravljat, drugin ričima svi su bili za eutanaziju. Ali ja se od njega nisan tila odvojit, a i da san tila, ta investicija mi je bila nemoguća misija.

Nisan se previše živcirala, jer ipak je nekako radija, mada je bija takoreć stopostotni invalid. Osim toga, naraslo mi je informatičko samopouzdanje jer mi je jedan prijatej informatičar reka da na laptopu kojem ne radi 269 funkcija od mogućih 260 može radit samo informatički genije.

A onda, nema tome puno, javija se meni izdavač da ajmo knjigu. Ja prisritna, skačen po kući od veselja, sve dogovorin, samo triba sredit materijale jel, poslat rukopis, sredit malo sve i tako. E, baš TAD je đubre odlučilo da je vrime za novu spletku.

Jedan dan dakle krenen ja da ću radit na rukopisu, međutim zapnem za kabel od punjača, punjač tresne na pod i gotovo. Ovaj put mi je bilo jasno da iman situaciju - laptop na kojem je osta minimum stvari koje još rade, sa pripadajućim mu punjačem koji više uopće ne radi, a bateriju ni nema. Šta sad? Pa neću valjda posuđivat laptope okolo dok radim na knjizi? A opet, neću valjda reć izdavaču da sorry, ne mogu sredit rukopis, crka mi laptop. Zvučat će preblentavo. Nemoš tako brate. Najbolje da javin izdavaču da su me oteli vanzemaljci. To će mu sigurno zvučat realnije nego da neman laptop. Ostat ću bez knjige, ali ću bar spasit čast.

Nakon kraćeg mozganja, odbacila san verziju sa vanzemaljcima, progutala ponos i odlučila izdavaču reć istinu. A onda ga ubit. Doduše, nije baš praktično ubit nekoga ko ti oće objavit knjigu, ali život ne pita. Osim toga, poslin u zatvoru mogu napisat odličan triler o piscu koji je ubija vlastitog izdavača koji mu je tija objavit knjigu koju pisac nije moga napisat jer mu je crka laptop. Ako to ne bi bija bestseler, onda ne znan šta bi. I tako ja stisnen zube, pošajen izdavaču tu groznu poruku i maštan o onom bestseleru i kako ću postat pravi selebriti kadli stiže odgovor: "Kupit ćemo vam mi laptop".

- Ha?!
- Pa da, dajte mi samo par dana i adresu.

Prvo san mislila da se šali, jer zna se da su izdavači nepredvidivi i malo čudni. Ali onda san shvatila da misli ozbiljno, i eto, šta bi rekla moja mater, "Sritnija neg' pametnija". Sad poskakujen po kući od nestrpljenja i čekan novi novcati najnovcijatiji laptop i to moj vlastiti! Ne mogu dočekat, a čini mi se da ne mogu još ni virovat, da ću povirovat tek kad to čudo stigne na moju adresu. Dakle, jako san vam sritna. Ka dite kad dobije božićni poklon, majke mi.

Al' moran priznat da mi je isto malo žaj onoga trilera...