I u dobru i u zlu

Kroz   zamagljeni  prozor  pogleda  uprtog  u  daljinu, mutnoga  pogleda   sjedila  je  sada  već  starica. Prisjećala se prošlosti,  svoga života. 

Bila  je  mlada , lijepa  i  sve  mogućnosti  da  bude  sretna. Godinu  po  godinu  stasala  je  u  prelijepu   djevojku,  na  kojoj  su  se često  zaustavljali  muški  pogledi. Seoske  žene  su  se  gurkale   kada  je  prolazila šorom.  Mnogi  su je željeli  za  snaju, ali  ona se zagledala  u  momka  iz  susjednoga  sela. Znali   su joj  reći  da   ga  ponekad   vide u  društvu  pokoje čašice  više,  ali  ljubav je  čudna;  zatvaraš  oči  pred  svim  i  vidiš  samo  ono  što želiš  vidjeti.  Sve  ostalo  je  nebitno. Govorio joj je da je voli   i da  svoj  život  želi  samo  s njom. Na koncu je zaprosio, a ona nije niti časa razmišljala i rekla je „DA“.

Njeni roditelji su  bili  protiv braka s njim,  ali  ona  nije  htjela  slušati,  odluku  je  donijela  sama . Postala  mu  je  žena. Sve   se odigravalo tako  brzo.  Vjenčanje. Na  njenoj  ruci  burma.   Pored  nje  ljubav  njenoga života. Pred  Bogom  je  rekla  „Hoću“.  Radovala  se  svako  novom  danu  sa njim. Roditelji  im  nisu   dolazili  ali  je  ona  išla  k njima.  

Jednoga dana  se  vratila  malo  kasnije  nego inače  i  čim  je  kročila  u  kuću  vidjela  kako sjedi za stolom pogleda prikovanog za pod i s čašom u ruci.  Osjećala je da ona poletna, ljubavana draž blijedi i nestaje. No, odlučila mu je kazati da je u drugom stanju i da će postati otac. Nije  stigla ni izustiti  a  njegova  ruka  poletjela je  ka  njenom licu. Šamar je  dobila  a  nije  znala  zašto. Uhvatila  se  za  lice  i prestravljeno gledala  ga. Nije  udarac  toliko  bolio  koliko spoznaja  da  to  učini  netko  koga  voliš. Udarac  u  lice  je  najveće  poniženje; posebno ako se to čini jednoj ženi. Tada prestaje zdrav razum i sve poprima jednu drugu mučnu dimenziju, kojoj kumuju alkohol i ljubomora.

On je i dalje ostao za stolom šutljiv i pijan. Dugo je te  noći  ostala  budna. Suze  su  išle  same. Njegova  majka  je  bila  jako  dobra  žena. Shvatila   je  šta  je  bilo i govorila joj da mu je i otac bio takav kao on sada. Bio  je  dobar  ali  ga  je  piće  upropastilo.

Sutradan joj je rekao da mu je žao zbog i obećao da se neće više ponoviti. Kako  su  dani  prolazili  zaboravi  i radovali  se  djetetu  ali bijaše to kratkog vijeka. Opet   je   došao  pijan  i  onako  usput i razjaren  je  upitao:  „Čije  li  dijete  nosiš?“ Ona je stala kao ukopana od straha i nevjerice.  Zatim  udarac  jedan  pa  drugi, više  ih  nije niti brojala. 

Bio  joj  je  prvi; nikada  nikoga  nije  htjela  i mogla voljeti tako. No ljubav je polako nestajala. One  ruke  što  su  je  miolvale, one  ruke  što  su  joj stavile  burmu  sada  joj  nanosile  bol. 

Rodila  je  djevojčicu;  mala  je rasla više  u  strahu  iako  to  nije  pokazivala. Jednog  dana  je  upitala  mamu: „Ako tata  umre  je li  te  onda  neće  tući?“ Što  reći  djetetu  na  to   nego - neće. Ona  je  rekla da će  moliti  Boga  da tata  umre.  Mati ju je promatrala i   vidjela    da  i  ona  pati.  Pitala  je  roditelje  da  je  prime   kod  sebe; nisu  htjeli.  Rekoše:  „Sama  si  izabrala  sama   prolazi  kroz  to. Dala si   riječ  i  u  dobru  i u  zlu.“

Umornim  korakom  išla je  nazad. „U   dobru  i u  zlu“,  odzvanjalo  je   u njenim  ušima. Izdržaću! Godine su prolazile;  pokoja  sijeda  i  bore  su  već   davale   znakove  dobra  i  zla. Skinula  je  burmu  i  promatrala  je,  htjela  je  vidjeti  gdje  je  tu  početak  a  gdje  kraj. Nije  ga  bilo  bio  je  samo  krug  bez  početka  i kraja beskonačni krug.  Boljela  ju  je  duša  nije  nikoga  imala  osim  svoje  djevojčice. Ona  je  odrasla  i  otišla  svojim  putem. Ostala  je  sama   sa  čovjekom  koga  nije  voljela   i  sa  svojom  tugom.

 Došao je dan i riješila je;  otići  ću!  Onaj  gore  neka  ne  kazni  ako sam  zaslužila. Čvrsto je  riješila , prvi puta  ću  mu  se  suprostaviti. Čekala  je, ali on nije došao. Pred jutro  došla je  policija  i  saopćila da joj je muž poginuo. Iznenađena i ne kazvši ništa pomisli:   „Nisi  mi  ni  sada ni nikad   dozvolio da  pokažem   da  mogu  biti  jaka. Kukavico  otišao  si!“ 

Pokop  je  bio  sutradan. Okupilo  se  dosta svijeta  i  svi  su  isčekivali suzu  koja  nije  padala. Nitko nije  znao razlog   jer  nije  nitko ni  znao  za  te  tajne  koje  su  zidovi njene  kuće  skrivali.  Zidovi   ne  otkrivaju  tajne. Ona  je  gledala  u  te  sklopljene   ruke  koje  je  više  nikada  neće  udariti. Prošlo  je  sve  i  njen  je život  prošao. Sada  je  kavez  bio  otvoren  mogla  je  ići  ali  više  nije  imala  ni snage niti volje  da  leti. Krila  su  joj  bila  slomljena. I  pogled  iza  prozora  je  ostao  prazan.  A sve zbog:

„I u dobru i u zlu.“ 

..............................................

Napisala: Marina M.