Braćo Srbi, šta vam bre bi
Dušan SABO
Za svakog nacionalistu je karakteristično da dokaze u svoju korist nipošto ne usložnjava, nego ih svodi na gotove formule. Tako dobija „rezultat" da su nesreći njegovog naroda - jer ovaj je bespogovorno nevin a nesrećan - obavezno krivi drugi narodi - dakle uvek tuđom krivicom - čemu doprinose i domaći izdajnici - ako su i naši, da su prokleti! Iza ovakvog manihejstva naravno da razumu nema mesta i moguće ga je samo dresirati. Jer, nacionalista i nema za cilj da bude u pravu, on je već u pravu, a priori. Ostali svet, dakle, greši. Tvrdokornost ovakve lakoće redukcionističkog uma - obavezne posledice vaspitnog dresiranja i na to medijskog ispiranja mozga - jeste nemogućnost dijaloga. Ovaj poslednji podrazumeva razmenu činjenica u potrazi za objedinjujućom mišlju. Otuda se nacionalista drži svojih okamenjenih „dokaza", inače bi mu se umovanje raspalo. Sa nacionalistima nema dijaloga budući da se neupitno drže kolektivnog monologa. Nacionalizam tako, sa stanovišta čovekovog prirodnog dara za razmišljanje, jeste ulenjivanje uma. Niko nacionalistu nije razuverio i ubedio u drugačije, da suprotno ubeđenjei ne spominjemo. Matrica po kojoj funkcioniše već je unapred definisana okvirom: pripadništvo nesrećnom narodu jeste datost, krivca nesreće traži se izvan sebe i svog naroda, a ako ovaj i posrne radi se o unutrašnjoj izdaji. Tako je nacionalista, sa zavidnom mentalnom lakoćom, uvek nevin i žrtva.
E da bi ovo um podneo, potrebno ga je očistiti od svih upitnosti i dvoumica. Ostaviti mesto isključivo za ono što se ne dokazuje, što je oduvek i prirodno tako i nikako drugačije, što se nikad ne dovodi u sumnju. Aksiom, dakle. Srbi su večni stradalnici i gubitnici, niukoliko politički pobednici i profiteri. Rat znaju da dobiju, ali mir nikako. Zatim se fabrikuju „dokazi" o Kosovu - kolevci srpskog naroda, i Kosovskoj bici... Bitno je da se ne postavi pitanje kako ti Srbi naseliše Kosovo (na poziv ili mačem?) i kakvo je to bilo Dušanovo carstvo koje se jedva održalo četvrt veka, e da bi dovelo do Kosovske bitke. Podobne „tvrdnje" zajme se iz mitizovane istorije, pod uslovom da se upravo istorijski ne tumače.
Kod nacionalista nema relativizacija i nedostatka dokaza. Sve se može objasniti sa njih samo nekoliko, kao što se teorijom zavere može objasniti sve što nam nije verovatno, znači sumnjivo, i za šta nemamo dokaza (u pitanju je zavera, i to ti je tako!). Razume se šta hoćemo da povežemo: svaka nacionalistička matrica je ista zato što se zasniva na zaveri svih drugih protiv nas! E da bi bila ubedljiva, potrebno je našu nevinost uvećavati, njihovu podlost takođe. Uvećamo li obe, dobijamo: Srbi su, onako mali ali časni, izabrali da se žrtvuju na Kosovu i odu u „carstvo nebesko" spašavajući Evropu od najezde turske bezmerne pošasti. To će reći, dobri hrišćani, dakle nevini, protiv rđavih muslimana, dakle zločinaca, a sve u veličanstvenoj misiji spašavanja onolike Evrope (jer ova jadna beše puna nejači i sve samih poštenih vladara koje je trebalo spašavati). Matrica zavere oduvek je kvasala megalomaniju i mitomaniju.
Budući da je iracionalan, nacionalizam nema potrebu za onim što ga ne podržava. Stoga bistriti istoriju nacionalisti nije drugo do li Sizifova dangubica. Pogotovo, kao što smo videli u poglavlju o svesti, on te nadriistorijske fabule i ne smešta u istorijsko sećanje, već u afekatski svet svojih fetišizacija. On se uzbuđuje na svaki spomen Srbina, srpskog, srpstvujuščeg... Ostrasti se do mere da mu osećanja prevladavaju svaki razum i, naravno, u takvom emocionalnom stanju uzbuđenosti osećaj ljubavi za „svoje" pretvara u razdraženost - što je samo korak do mržnje - za „njihove". Nacionalizam je uvek, više ili manje, prikrivena a zatim nekontrolisana mržnja, znajući da se ne izražava analitički, već po Pavlovljevom refleksu - neobuzdanim osećanjima za koja postoje samo znaci nadraživanja: beskrajna nekritička ljubav prema svojima, apriorna mržnja prema drugima.50)
Nemajući nikakve specifične dokaze u korist svog naroda, na to još nezasluženo paćeničkog, te shodno tome svaljujući krivicu na druge narode, uzročnike te patnje, nacionalista svoje sagovornike može da traži samo medu sebi sličnima. Otuda i završava u kolektivnom monologu. „Dokazi", nemajući životnost, bivaju zamenjeni „zbijanjem" svojih redova, dakle združivanjem, omasovljivanjem. Ovo stvara pogodne uslove da se u sve umeša politika (u smislu institucija i ličnosti odgovornih i uticajnih u javnom životu), te da na te fetišističke ostrašćenosti nadoda svoje „strahove" za „svoj" narod, njegova „ugrožena" prava, neizvesnu budućnost... Rečju, da seje strah u inače iracionalnoj pameti.51) (Ovde će mediji pritrčati u pomoć kako bi sve to izgledalo i „zvanično argumentovano".) Rekosmo već da je suštinsko načelo svake politike zasnovano na populističkoj matrici „drugi vas vode u propast - samo mi možemo da vas izbavimo". Omasovljena nacionalistička svest tako je plodno i spremno tlo za svako odstupanje od normalnog ponašanja. Jer, reč je o veštački izazvanom strahu, medijati-zovanom kroz nekoliko kič-formula, ali stvarnom. Od stvarnog straha do navođenja na „odbranu" (ili „samoodbranu") u pitanju su samo pogodne okolnosti i „prigodna" sredstva.
50) Kod nacionalista čak i emocionalni život funkcioniše na redukcionizmu manihejskog modela. Kada Milorad Dodik izgovori za nekoga da je „čistokrvni Srbin", kod nacionalista to u duši odjekuje kao najčistiji fetišizam. Ko će mu objašnjavati da možda postoje čistokrvne rase konja, ali ne i Srba, i da spomenuta sintagma odiše po nacističkom biologizmu, dakle o Srbima kao nekakvoj nadljudskoj nadrasi.
51) Srpski nacionalista mrzi Amerikance zbog NATO-vog bombardovanja i raduje se atentatima na World Trade Center 11. septembra 2001. godine koje je izvela islami-stička teroristička organizacija Al-Kaida, koju takođe mrze. Imamo posla sa iracionalizmom par excellence.
Pred rat i napad na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu od srbizovane JNA, zatim menjajući značke na istim uniformama u vojske samozvanih republika po Krajinama i Podrinju, svi „provereni" Srbi bijahu tajno naoružavani. Potom bijahu, po kružocima, tajno obaveštavani kako je rat neizbežan, srpski narod neće ovaj put dozvoliti novi Jasenovac, da ga kolju i po jamama bacaju, da mu decu novi stepinci pokrštavaju... Ove sam formule, od reci do reci svaki put iste, sa svrhom povećavanja straha u srpskom stanovništvu i snaženja spremnosti ljudi na sve „opasne" neizvesnosti koje slede, lično slušao iz usta nekoliko uglednih domaćina. Politička propagandna mašinerija bese delovala punom parom, ponekad i javno. Nacionalizam dobijaSe priliku da se ispolji pošto njegov jedini razlog postojanja jeste: rat kao krajnji cilj. U miru, nacionalisti su prikrivena sila spremna da se iskali čim se društvene prilike pokarabase. Hoćemo da kažemo da, čak i prikriven, nacionalizam svoj besmisao olako sprovede u delo budući da je zakulisno manipulisan. Kada se u pokarabašenim društvenim okolnostima, ekstremnim po izboru - svedenim na ili - ili - nacionalistima ukaže prilika da se oslobode stvarnog a bezrazložnog straha izlivom mržnje prema ustaši i mudžahedinu (preživljenom u našem poslednjem istorijskom slučaju), on srlja bez razmišljanja. Koliko je strah bivao veštački stimulisan pokazuje epilog: srpska vojska počinila je neoprostive zločine nad civilima „neprijatelja" ali i izdajničkih Srba. Republika Srpska u Bosni je krunski dokaz o opštem porazu: dobila je pravo na srpsko ime, ali i međunarodnu granicu prema - majčici Srbiji. Da gnjili od svojih „heroja".
Kada se na „selektivnim" dokazima, lažima i neskrivenim budalaštinama manipuliše svest nacionaliste, lako se dobija njegov pristanak. Međutim, kada dođe do sprovođenja reci u delo, većina ih shvati da su gurnuti u priču kojoj nisu videli ni takvih ni toliko razloga. Koliko je Srba u Bosni i Hercegovini platilo glavom od srbijanskih paravojnih jedinica zato što su odbili da puste u smrt komšije Muslimane? Jedno je opšta priča o opasnosti po srpski narod, drugo kada ga, protiv komšije, Srbin s leđa gura u zločin.52 I ovde, baš na ovom nedelu, završava se ceo besmisao nacionalizma: njegova najveća opasnost jeste u tome da biva instrumentalizovan za potrebe političkih vrhuški i elita koje nikada ne plaćaju svoj folklorni nacionalizam glavom, ali svoj narod gurnu u rat.
Svaka strategija nacionalizma jeste divizionistička, zasnovana na izdvajanju od drugih, na cepanju, izolaciji... Čak i kada se takav cilj delimično i ostvari, cepanje se ne zaustavlja na zamišljenoj granici sa drugim narodima. Nastavlja se deoba unutar sada samog svog naroda. Na pridošlice i starosedeoce, na građane i gedže, na ratne profitere i osiromašene, na centralnu i regionalne elite, na proevropske i antievropske zagriženike, na demokrate i naciste... sve do mržnje, sada prema svojima. Do samoizjedanja. Priča o međubratskoj izdaji postaje glavna tema, jer nismo se za to borili, nismo to hteli, za šta su Srbi stradavali...?
Ono što nacionalizam čini samoubilačkim na kraju svake istorijske balade generiše se u samoj njegovoj suštini.
Da bi nastao narod - u novovekovnom značenju tog pojma - neophodno je razviti objedinjavajuću narodnu svest (nije dovoljan puki zbroj bioloških duša). Bez nje postoje isključivo etnička stanovništva, kao što je postojalo ponegde i srpsko u srednjem veku ili u Srbiji pre i posle Prvog ustanka. Postoji u prošlosti srpsko stanovništvo, ali ne još i srpski narod. To što se po devetnaestovekovnoj Srbiji svi smatraju Srbima ništa ne govori o njihovoj narodnoj svesti. Dolazeći sa raznih strana Balkana i naseljavajući se u granicama Knjaževine Srbije podskazuje da su različitih kulturnih i etničkih tradicija - mnogi će tek tada da za sebe prihvate naziv Srbi, po nazivu zemlje, jer do tada behu Makedonci, Crnogorci, Kosovari, Bosanci, Hercegovci... slovenski pravoslavci iz Grčke, Bugarske i Albanije, čak i Male Azije... - što nije dovoljno za stvaranje zajedničke svesti celokupnog jednog naroda, pogotovo stočarske i zemljoradničke tradicije. Oni se zovu isto, ali se etnički vide različito. Da bi se među njima razvila jednonarodna svest, neophodne su građanske ideje, jer objedinjavajuće, otelovljene kroz zakone o političkoj jednakosti. Na ovo će se počekati nekoliko decenija dok se iz obrenovićevske Srbije ne iskorene turski adeti i, prema kraju veka, Srbija preraste u zajedničko osećanje svih Srba u njoj.
52) Jedan doktor u Foči bese osnivač Karadžićeve Srpske demokratske stranke. Mislio da se radi o političkim pravilima demokratskog života. Kada su zločinačke ekspedicije krenule Bosnom - sačinjene od vojnika uglavnom iz Srbije - jedna je jedinica upala u grad i počela da pali kuće Muslimana. Izbezumljen, doktor je pokušavao sprečiti zločin nad komšijama, ali kada mu to nije pošlo za rukom, u znak protesta, zapalio je sopstvenu kuću. Srpski su ga vojnici obesili za muda o drvo u njegovom dvorištu.
Ovaj proces već se dogodio sa srpskim stanovništvom na jugu Austrougarske još krajem 18. veka. Otuda će njihovo iskustvo- ne bez golemih prepreka činjenih sa knjaževske strane - da ubrzava procese u samoj Srbiji.53) Narod se postaje tek kada se u zajedničkoj svesti svi vide pripadnicima istog tela i prestanu da se međusobno gledaju isključivo kao etnički Srbi odavde ili odande. Utoliko jeste održiva pretpostavka da je kolevka srpskog stanovništva posvuda na Balkanu, ali naroda i njegove svesti u južnoj Austrougarskoj. Za nastanak narodne svesti - naglašavamo: ne nacionalne, nego narodne! - neophodna je osloboditeljska ideja sa jasnim parlamentarnim pravima naroda. Toga u Srbiji nema do pred 20. vek (rudimentarnost i ne demokratičnost srpskih skupština ovome je dovoljan dokaz).
Ako vrhunac oslobodilačkog nacionalizma, ponekad i revolucionarnog, jeste da se jedan narod smesti u jednu državu, osnovna mu prepreka biva upravo to što projekat nije izvodiv bez ideje o demokratiji. Ova, pak, ne zna za privilegovan, većinski narod, budući da su politička prava, u građanskoj, ne narodnoj državi, svakom pojedincu jednako zagarantovana. E da bi svi pripadnici jednog naroda bili politički jednaki, to mora da važi i za sve druge stanovnike iste države. Sam narod prestaje da biva vrednovan više od njegovog pojedinca. Ovo će da kaže da nacionalizam u uzdizanju narodne svesti ima ključnu ulogu pri oslobađanju naroda od opresora, ali i da oslobađanjem mora da se zaustavi, zatomi. Kada narod i dođe do nekakve svoje države, nacionalizam može da se izvozi u obliku iredente - istorija od Garašanina do Apisa u „zapaljivanju" Srba po Bosni i Hercegovini, Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj... služi za dokaz - ali gubi svaki smisao u državi matici. Štaviše, vodi u dalja cepanja na „zaslužne" prvonacionaliste, drugonacionaliste, heroje i kukavice, itd.
Eto na čemu je pao projekat „Velike Srbije" na kraju 20. veka. U trenutku kada se evropske nacije i države udružuju, srpska elita poseže za razjedinjavanjem. Da reši svoj unutrašnji problem ličnog održanja na vlasti - opstanak aparatčika, manje-više komunističkog porekla - srbijanska vrhuška uvlači celokupan srpski narod u ratove. Nesposobna da svakom Srbinu nađe izlaz u ekonomskom i kulturnom prosperitetu, srozava ga na priču o napretku povratkom u logiku 19. veka. Kao da centralna kategorija srednjeg veka ne beše ruralnost, devetnaestog industrija. Posle perioda nacionalističkog romantizma države su već dobile granice, upustile se u ekonomsku mondi-jalizaciju. Nije moguće zamisliti nikakav napredak zasnovan na srednjovekovnoj ekonomskoj samodovoljnosti, proizvodi moraju da prelaze granice, građani moraju da cirkulišu. l sama granica postaje tek fiskalno-vojna kategorija. Što se manje oseća, to je građanima bolje. Ali ne, srpski nacionalizam vraća se ekonomskoj samodovoljnosti, izolacionizmu, plaća najvišu cenu koju će da osete najviše sami Srbi. Naravno, da bi se u takvom retrogradnom naumu uspelo, sve treba da se zavije u „oslobodilačku" priču naroda, čemu će najgori šljam među Srbima da udari pečat odajući se zločinima koji će srpski narod obeležiti za dugi period u očima suseda i celog sveta. Može se poživeti i u inatu, ali ovaj sebe iscrpljuje isključivo među istomišljenicima.
53) Bez austrougarskih Srba, zadojenih evropskom vizijom nacionalizma kao preduslovom za inicijaciju narodne svesti, celokupno bi se srpsko stanovništvo ispod Dunava i Save, čak i u samom Beogradu, još uvek odevalo po turski i deseterački guslalo surogate, u nedostatku pisane narodne istorije.
Nacionalizam 20. veka u svojoj prirodi ne poznaje empatiju, osećaj za druge i drugačije. On svima pripisuje svoje iste sebične osobine. Ono što on hoće, misli, drugi hoće na njegovu štetu, protiv njega („ugroženost" je nacionalistička konstanta). Stoga i vodi u sukob nacionalizama, sebi sličnih. Svaki nacionalizam se hrani tuđim nacionalizmom, i to mu daje iluziju da je u pravu, da sve može da „razreši" pravom jačega. Vrhunac svih tradicionalnih nacionalizama, navedosmo maločas, jeste - rat. Samo što ratovi, varljivi po ishodima, ne garantuju nikakve pojedinačne slobode. Štaviše, u ime važnosti „višeg interesa", srozava građane na poslušnike bez izbora: žive u strahu od odmazde moćnika na vlasti, prihvataju fašističke, paradržavne metode eliminacije „izdajnika naroda", okreću se unutrašnjoj, duhovnoj emigraciji. Žive misleći jedno - govoreći drugo; u licemerju.
Današnji Srbin, gde god da živi, svestan zločina koji je izvršen u njegovo ime (koliko god se voljno u sebi i pred sobom opirao s pomoću raznolikih relativizacija), svestan takođe daje ratove izgubio, da od „Velike Srbije" nema ni traga, da je ostao okružen istim susedimasa kojima je živeo i ranije, da prikrije grizu savesti može da kuka na ceo svet, ili da olakšava sebi savest time što svaki pojedinac nije u nedelima učestvovao. Da produži nacionalizam, dakle. Ono, pak, što ne čini, a što bi jedino bilo suvislo i istorijski ubrzalo kako njegov tako i oporavak suseda, jeste da otvoreno, kritički, i sa odmakom, celokupnu istinu o proteklih nekoliko decenija objavi - mislimo na arhive i svedočanstva - i svakog Srbina koji ga je ukaljao sudi i stavi na stub srama. Da sam raščisti sa svojim zločincima i političarima, akademicima, novinarima... koji su ga zabludama gurnuli u kolektivnu ljagu. Da prestane da saznaje istinu o tako bliskoj prošlosti na pipetu i po meri tajnih službi. Da prestane da taktizira sa dozama istine u korist spašavanja kreatora i izvršilaca zločina. Inače, ne samo da će i nadalje da pothranjuje sopstveni nego će i nadalje dajegalizuje" i nacionalizam koji reaktivno obuzima njegove stvarne žrtve, ali i njihove profiterski nastrojene elite (mislimo prevashodno na političare i sveštenstvo). Sve dok Srbin ne smogne snage da raščisti sa sopstvenim nacionalizmom, biće teško ućutkati posledični nacionalizam drugih. Istrajavanje u prikrivanju i samoobmanama služi na korist samo onima koji su zlo smislili i izvedbu podržavali.
Gotovo svi moji prijatelji Srbi (prijatelje, rekosmo, biramo po afinitetima, a ne po veri i etničkom poreklu) nikada nisu delili mišljenje sa srbijanskim režimom i njegovim satelitima, na događaje smo gledali slično ih objašnjavajući. Nije mali broj Srba koji su pravodobno ukazivali na katastrofu i posledice u koje se srljalo. Ni danas ne manjka javnih glasova o čemu se zapravo radilo. Nažalost, ovakvi glasovi ne dostižu kritičnu tačku koja bi srpskom narodu otvorila oči i konačno objasnila šta je u stvari morao da vidi. Činjenica da je tokom poslednjih jugoslovenskih ratova sa „srpskih" teritorija izbeglo nekoliko stotina hiljada uglavnom mladih Srba - ne računajući zbegove - dakle sa građanskom svešću protiv učešća u ratovima, da je nekoliko stotina hiljada Srba izbegavalo mobilizacije, ukazuje na to da svi Srbi nisu ogrezli u nacionalističkom slepilu i da nisu spremni da brane zločine. Kako, u tom slučaju, kritična masa, neophodna za javno razračunavanje sa prošlošću, ni danas, posle više od dvije decenije, nije moguća?
Teško je da se na ovo pitanje pronađe više od dva odgovora, jedan je da većina Srba i dalje veruje da im je dokinuta „istorijska" pravda, drugi da im je to sadašnjim režimima, strahom od odmazde - fašističke metode, u potpunom značenju ovih reci - onemogućeno.54) U oba slučaja oporavka nema. Na zaborav može da se računa tek kada se uzroci zla osude i time dokinu. Inače, i nadalje će bolju budućnost da ometa nerasvetljena prošlost.
Izgubivši svoje „večne" neprijatelje („ustaše" u Hrvatskoj i „mudžahedine" u Bosni i Hercegovini), srpski režimi pronađoše privremene neprijatelje u Albancima sa Kosova. Budući da im se i tu sreća izjalovila, bez istorijskog osvešćenja tražiće se neki novi „neprijatelj": Romi, Sandžaklije, Mađari... Nacionalizam je generativan, ne postoji bez neprijatelja, inače ostaje bez uporišta, gubi osnovni razlog postojanja. Stoga srpskom narodu, bez međusobnog pročišćenja, ne ostaje drugi izlaz nego da se izjeda međusobno (što se nikada ne događa bez posledica i po druge narode). Srpski nacionalizam, premda splasnuo u javnosti, jer je ponižen, nažalost, ostaje i nadalje žarište u regionu. Nadu pruža samo činjenica da mu je ratni izbor znatno smanjen. Ne može se u Evropu cangarajući oružjem.
Privodeći ovaj osvrt kraju, ne mogu da ne spomenem scenu čiji smisao može da posluži za metaforu svega što se događalo, kao dokaz srpskog nacionalističkog nesporazuma sa samim sobom.
54) Fašizam se najlakše sagleda posredno, kroz detalje. Na novosadskom groblju visina i širina spomenika standardizovana je i pokojnici se sahranjuju po redu umiranja. Nekoliko kriminalaca sahranjeno je mimo reda i spomenici su im gabarita preko dozvoljenog standarda, kao da se radi o narodnim herojima. Niko od gradskih otaca Novog Sada ili Uprave groblja nema hrabrost da „stisne petlju" i ukloni ovaj provokativan kič, u strahu od odmazde podzemlja.
Naime, kada posrbljena JNA bese napadala Vukovar, artiljerija bi tukla sa nekoliko kilometara razdaljine po gradu punom vatrom, po nekoliko sati u više navrata dnevno. U zatišjima srpske bi paravojne jedinice - pokazaće se zločinačkom bagrom - pokušavale da prodru u predgrađa. Branioci, vu-kovarski građani pre svega - dakle nemalo Srba među njima - poznavajući gradsku konfiguraciju i pogotovo tunele i podrume, tamanili bi ih iz zaseda kao glinene golubove. Leševi srpskih avanturista bi na taj način završavali po prilaznim ulicama i ćoškovima. Potom bi Crveni krst zatražio prekid vatre i sa belim zastavama dolazio da pokupi mrtve. Nemajući odstup iz grada, Vukovarčani su svaki dolazak sakupljača srpskih leševa uslovljavali ostavljanjem konzervi hrane, l tako tri meseca: srpski bi napadači ginuli, od otkupa mrtvih branioci se hranili. Teško je u istoriji ratovanja naići na veći apsurd. Napadači, plaćajući sopstvenim životima, podržavaju odbranu i branioce u životu hraneći ih.
Vukovar beše neophodan projektu „Velike Srbije" kao prvi veliki teritorijalni „zalogaj". Ispade - jer odbranu grada iz svojih taktičkih razloga u dogovoru sa Miloševićem prekide lično Franjo Tuđman - da se čitav srpski projekat zasnivao na simulaciji građanskog rata, tobože okretanja jednog stanovništva (Hrvata) protiv drugog stanovništva (Srba). Kada se jajarski počne, lažnim, simuliranim povodom rata, jajarski i završi. Tobože nije država Srbija u ratu sa hrvatskom državom, nego se srpski narod brani, kojemu, eto, priskače srpska „samoorganizovana goloruka" mladež.
l za sam kraj, pokušajmo da u kratkim crtama rezimiramo suštinu srpskog nacionalizma, kao, pre svega, nesporazuma sa Istorijom.
Najpre: nijedan nacionalizam nije imanentan, urođen; stiče se odgojem. Srpski nacionalisti ubeđeni su u suprotno, žive u zabludi da se rađaju Srbima.
Zatim: nastanak naroda, iz etničkih stanovništava karakterističnih za srednji vek, vezan je za pojavu nacionalizma, kao demokratske, građanske ideje o slobodi, nasuprot opresiji većinskih naroda. Srpski nacionalisti, oslobađajući se sultanata i ćesarstva, pobrkali su pojam države i društva. Ruralne sredine demokratiju svode na zadružne odnose. Otuda nacionalistička ideja srpskog društva postaje prepreka stvarnoj demokratiji budući da se takva država sagleda kao dominacija jednog naroda parlamentarnom većinom. (Srpski narod i danas, 2014. godine, glasove na izborima daje partijama koje deluju srpskije.) Srbi, oštećeni nacionalizmom, nikada neće postati država-nacija upravo zato što u naciji ne postoji dominantan narod, presudan za državu, nego se raznoliki narodi osećaju - jednom nacijom.
Potom: nacionalizam jeste isključivo politička vrednost u okolnostima istorijskog oslobađanja od političke dominacije jednog privilegovanog naroda; kao kulturna „vrednost" počiva na falsifikatima i prekrajanjima istorije, na veličanju folklora kao „dokaza" posebnosti. Radomir Konstantinović s razlogom ga je umovao kao palančarenje. Srpski nacionalisti jesu - dodajmo tome još i - palanački megalomani i mitomani. Samoveličaju sebe i „svoje" ne bi li prikrili manjkavost „dokaza" i sopstvenu inferiornost. Na delu je kičerska svest.
l konačno; nacionalne klasifikacije služe da ukažu na identifikaciju porekla nečega i nekoga u kontekstu različitosti, da bismo se orijentisali i precizirali izbor. Kažemo nemačka industrija, zato stoje tradicionalno poznata po kvalitetu; francuska gastronomija, zato što poseduje najsloženiju istorijsku mešavinu brojnih kuhinja različitih naroda; ruska votka, finska sauna... Međutim, šta god politički naslovimo narodnim ili nacionalnim ne presuđuje njegov kvalitet. Ne postoji francuska demokratija u odnosu na nemačku ili američku. Postoje modeli demokratije jedni u odnosu na druge. Ako su po nečemu bolji ili lošiji, to nije zasluga nacionalnosti kao ljudske vrednosti. Postoje američki matematičari, ali njihova matematika nije predodređena time što je američka, nego matematičkim zakonima. Špansko slikarstvo nije značajno po tome što su mu autori bili Španci, nego stoje umetnički vredno; kriterijum jeste umetnost. Srpska književnost nije vredna po tome što opisuje Srbe na srpskom i „po srpski", već po tome što temu (nevezanu za Srbe i srpski jezik, stvar je to autorovog izbora) izražava kroz jezik literature; činjenica da autor jeste Srbin i piše na srpskom nije ni od kakvog značaja za literarnu vrednost (inače je reč o atavizmu prenošenom još iz 19. veka, naviklom da se sve, autori i dela, sagledaju etnički). Pridjev „srpski" služi da iz pragmatičnih razloga, isključivo u reperno-operativne svrhe, identifikujemo i lokalizujemo nekoga ili nešto; a stoje daleko od bilo kakvog vredno-vateljskog nauma. Utoliko srpski nacionalisti ne shvataju da nešto dobro ili loše nije zato što jeste srpsko, nego zato što jeste dobro ili loše.
Na samim je Srbima, dakle, da se ratosiljaju sopstvenog šljama, svojih kafanskih i kancelarijskih „oslobodilaca", lumpennovinara i priučenih intelektualista okupljenih oko kojekakvih komiteta za zaštitu ratnih zločinaca, masovnih medija, ali i sličnih iz Srpske akademije nauka. Da upregnu volju kojoj potporu daje čojstvo i hrabrost protiv straha da se ne izgubi do kraja ono što je već većinom izgubljeno. Ugled su u svetu izgubili - koliko god se međusobno uveravali i pronalazili „podrške" svetskih diktatura za suprotne tvrdnje, poput Rusije i Kine - i da ga povrate sve zavisi samo od njih. Inače, oni koji među njima misle da se može i bez „velikog sveta", protraćiće 21. vek u palanačkom samoizjedanju. Da bi do ovakvog obrata došlo, više neće biti dovoljno da se najprvo bude Srbin, ili se pozivati na štošta srpsko (osta-će to vrednost za ličnu afektivnu upotrebu), koliko da se bude građanin koji deli zajedničke - ne srpske - vrednosti sa ostalim narodima. Jer, politički biti Srbin isto je što i biti demokrata bez pozivanja na prava čoveka.
Zamka budućnosti je opaka: Srbi se više razlikuju među sobom nego što se razlikuju od naroda sa kojima se dodiruju; svi oni među njima koji i nadalje budu jarko želeli da se razlikuju od ovih drugih činiće to po kriterijumima koji će da ih vode u još veće međusrpsko razlikovanje. Granice među narodima rastapaju se pred važnijim vrednostima života: kako, bez obzira na vrste razlika, pogotovo etničkih, živeti što bolje sa drugima zajedno, kao sa svojima, umesto srpski!
Niko nije srpski zdrav ni srpski bolestan. Nacionalizam je sepsa u srpskom društvu; to zato što je nacionalizam, ne zato što je srpski. Jer, srpski se ne živi, niti umire. Živi se i umire dostojanstveno i ljudski, ili pogano i neljudski.
Vrelo: "Braćo Srbi šta vam bre bi?!", str.131-140