Neke stvari i ostalo - 8.

PROPAST KRALJESTVA BOSANSKOG I OVE GLAVNI UZROCI

 

Sudbina narodah u rukama je svemogućeg stvoritelja: koi narode jedne diže, a druge propasti pripustja, da koi nije dok je slobodan bio, pravednu stazu kriepostih sliodio, nauči se u robstvu sveserdnie Bogu služiti! Kad su god ljudi odstupljivali od pravog svog zvanja, Bog ih je sad gladom sad po­morom pohodio i opominjao, a kad se ni tako nebi dozvali, onda slao bi im narode kervoločne, i ovi bi ih gnječili nemiloserdno; ovo nas uči zgodopis nov i istari, cerkovni i svietovni.

Narod naš slavenski, primivši i naučivši griehe i zloću narodah romanskih, germanskih i gerčkih, a svoje se prostote zaboravivši, gotovo se je bio satro a i sad se tare od samosilnikah, i to veći dio ilirskih Slavenah. Iste opačine, koje upropastiše gerčko carstvo, upropastiše i slavenske narode Bu­gare, Serblje i Bošnjake: oholost, bludnost i nenavidnost me­dju narodima sriednjeg vieka zavladaše; svak je hotio zapoviedati, a umio nije!

Vladaoci, davši se za nasladnostju pu­tenom, nisu mogli razumieti dužnosti svoje i svojih podložnikah: da mogu svojoj oholosti i bludnosti zadovoljiti, trebalo je bogatstva, koje u ono vrieme steći, drugog načina nisu znali, osim da jači od nejačeg kvači. Vladaoce sliedili su drugi, i to do njih u gospodstvu najbližji; sve se je dotlen gonilo, dok najposlie deržava nebi podieljena medju plemiće, i kmete, i ovi posljednji u vlastitoj zemlji svojoj postadoše ro­bovi, a plemići iliti boljari njihovi gospodari i kralji. Boljar svaki, težio je za većom silom i gospodstvom. Što je narod, narodnost i sreća narodna, to onog vremena Bošnjaci nisu znali!

Tko je više kervi prolio svojih zemljakah, otimajući i plieneći tudja imanja, nego oni koji po svom zvanju i duž­nosti morali bi druge braniti, a zločince progoniti. — Svaki želeći gospodariti, nije čudo što je Bosna u jedno isto vrieme tri kralja imala, koi svaki za drugog oboriti, iskao je pomoć od Turčina, obećavajući danak — harač —platjati; platjanjem danka i sveudiljnim bojevima oslabiše i sebe i narod. U kralje ogledali su se drugi boljari: herceg Hervoja i herceg Stiepan Kosača, knez Radosav Pavlović, malo ol nimalo pripoznavaše vlast kraljevu. —

Car Mehmed II. osvojivši osim aziatičkih deržavah carstvo gerčko, kraljestva bugarsko i serbsko, zgodnu prigodu gledaše da i ovu posliednju na jugu slavensku deržavu, iz broja nezavisnih deržavah izbriše i pomersi; jer mu je Bosna bila most, preko koga namieravaše preći u Italiu i sjedinit zapadno carstvo s iztočnim. —

Tomašević posliednji kralj, bivši nezakonit sin i ubojica svog otca, kao taki kod plemićah i puka ozloglašen, nikakve snage nije imao, nit su podložnici njegove zapoviedi slušali. Kralj bieži iz Bobovca u Jajce, iz Jajca u Ključ! bez vojske! gdie su mu plemići, ve­liki vojvode, herceg sa sinovima, knezovi, župani i vlasteli? sve se je ušutilo: gledaju propast svog kralja, nadaju se od Turčina većem bogatstvu i sreći; tako biva s narodom bez-božnim, kog su zloće i opačine obuzele: nad paklom stoji, propast svoju gleda a nevidi sliep!

Prošli narod — kmeti — sa svim od gospodarali pritisnut, nije mogao a niti je znao braniti sebe i svog kralja, oni su bili uperli oči u svoju go­spodu, koja kad sramotno svog kralja iznevieri, začudjeni gladahu; osim toga kralja Tomaša zakoniti sin, Sigismundo, bivši se još davno poturčio, a sad nahodeći se u carevoj voj­sci, ne samo plemiće, već isti prosti narod bunio je protiva kralju, da se podlože dragovoljno caru: plemićima razširenje posiedovanjah, a kmetima izbavljenje od plemićkog robstva obećavajući i lažući. — Kralj, doista bio je čoviek nerazborit: njega je mudra žena mati Vojača svietovalu, da tako naglo i nerazborito nerazmeće s Turcima priateljstva, mećući mu pred oči neposlušnost plemićah, primljući, hoće li obećana od pape, Ugrah i Mletčanah pomoć stignuti ol nestignuti na vrieme al zaludu on posluša više pobožnog neg razumnog papina poslanika. Sverhu svega izdajstvo Radaka, i gradjanah jajačkih, koji da budu se operli i niekoje vrieme carevu silu zabavili, dok bi stigao Matiaš kralj iz Ugarske s vojskom, lasno bi se kralj obranio, nit bi tako lasno Turci Bosnu osvojili.

 

 

Konzultirana literatura: „Poviestnica Bosne“ Ivan Franjo Jukić, str. 129-131