Zašto je voditeljica u trenerci skroz drukčija

»A jel i tebe poštar nadigo?«

Ona mene pita. Ne možeš vjerovati. I smije mi se još. Sad fakat ne znam jesam li se probudio ili još uvijek sanjam. Klimam nešto i smijem se i nije mi neprijatno i ne gledam u pod i još sam skoro i hrabar i sve. I već razmišljam da ako poštar bude normalno dijelio tu poštu i ne bude nešto palamudio da ćemo se i nazad skupa voziti liftom.

Dolje oko poštara pravo puno raje, neke dohodnine se valjaju, tako nešto. I brzo ide. Potpišeš, uzmeš i ideš.

»Pičkin dim.«

Ona potpiše, uzme svoju kuverticu i ode prema liftu. Ja postajem nervozan. Šta ako ode bez mene? Gledam poštara. Hajde sad, jarane. Iskaži se da je stignem pa da skupa idemo do gore i da me još nešto pita, da iskopam još kakvu rečenicu.

»Đordić.«

I nešta kopa model, fol traži i najrade bi mu jebo mater. A voditeljica je već pred liftom. Ajde požuri, matere ti mile, molim te ko boga. Ali on lagano sportski.

»Đordić?«

»Da.«

»Radovan?«

»Ne. Marko. Sin njegov.«

»Mora osobno preuzet.«

E, jebiga sad, jarane, sve si zajebo. Jel ne znaš da bez pošte ne mogu nazad. Voditeljica je još uvijek pred liftom, i sad ja moram pričekati da unutra ide sama. Jer šta ako me pita šta mi je donio poštar? Da joj kažem da je bilo nešto za taticu? Nema šanse. Piši propalo zbog ovog smotanog poštara. Nek ide sve u pizdu materinu. Jer bi inače nešto smutio da je stiglo nešto za mene od policije, ili od ministarstva za obranu, sve živo. Sad stojim tamo kod sandučića i gledam je kako čeka lift. A njega nema pa nema. Da sam dobio poštu, odmah bih došao i ona bi mi spizdila.