Ovdje fali muška ruka - Veliki strujni krug, u njemu žena

Prijatejica je sidila za stolon uz kavu, pućkala ronhil superlajt i, urokljivin očima zvirkajući u sve kantune mog podstanarskog stana, vrtila glavon okolo sebe ka rotirajuće svitlo na autu Hitne pomoći.

- Ovdje fali muška ruka - izjavi.

Ja san u tomen momentu bila u hodniku isprid ogledala, proučavajuć' svoju siluetu iz profila. Neki dijelovi mog tila gube bitku sa gravitacijon, uočin zabrinuto.

Pa se složin sa prijatejicon:

- I ja mislin.

- Bleso, nisan mislila na tvoju figuru! Nego na ovi stan.

- A, to? A zašto to misliš? - pitala san je rastreseno, pokušavajući istovremeno zatvorit vrata od kupatila a da pri tom manevru kvaka ostane u vratima. Bar neko vrime.

Sitila san se moga prijateja Edija koji je napisa jednu lipu knjigu - "Ovdje fali ženska ruka". Neobična knjiga, moran priznat. Pogotovo kad se zna da je napisana od strane muškoga. Nekako skroz iskrena, čovik skoro popravi svoju sliku o muškom svitu čitajući je. E, ali njemu je ženska ruka falila više u emotivnon smislu. I to jedna određena ženska ruka.

Meni bi dobro došla bilo koja muška ruka, prije nego mi se cili stan sruši na glavu. Prijatejica je u pravu. A dobro bi došla i muška noga, za otvorit vrata od špajze koja su zaribala još za prošli Božić i više se ne mogu otvorit ni milom ni silom. Sva srića da san ostala sa vanjske strane.

Za razliku od tih vrata šta se ne mogu otvorit, vrata na spavaćoj sobi se ne mogu zatvorit. U hodniku je pukla žarulja i zalipila se za grlo, pa se više ne može ni odvidat ni zavidat.

To mi je najteže od svega, te žarulje. Svaki put kad ih iden minjat, uvjerena san da će me ubit struja. I onda dok odvidavan i zavidavan, pokušavan se sitit kako ono ide sa zatvaranjem strujnog kruga. U sićanju iman mutno saznanje od tomen da čovik može preživit strujni udar ako se ne zatvori taj strujni krug.

Ali se ne mogu sitit kako ono triba onemogućit taj strujni krug - stojeći na obadvi noge, ili samo na jednoj? Pa tako zavidavajući, vizualiziran strujni krug kako iz stropa kroz ruku kojom zavidavam ulazi u moje bidno samohrano tilo, strmopizdi se niz unutarnje organe do, recimo, desne noge, onda se priko kolina popne nazad, zalomi ćošu negdi kod pupka, pa opet put doli niz drugu nogu.

E, tu je taj ključni momenat koji ti može spasit život - triba li ta druga noga dodirivat onu stolicu na kojoj stojin ili ne? Ako je spustin na stolicu, oće li se taj krug zatvorit il' otvorit? Po mojoj logici stoposto se tu zatvara. I zato zavidajen žarulje stojeći na jednoj nozi, a drugu držin šta dalje od sebe i cile akcije. Tako me jeanput zatekla susida, dok san balansirala na jednoj nozi na stolici nasrid hodnika i pokušavala zavidat žarulju. Pa me počela zajebavat da takvu izvedbu "Labuđeg jezera" još nikad nije vidila. Ma, šta zna seljandura šta je naizmjenična struja bogati.