U Gazi su svi naši
Ukratko: Dodik budi Jeremića da ga obraduje pismom podrške Izraelu. Gnevni ministar inostranih poslova shvata da je Dodik na „ronhillu". Predsednik države obaveštava ministra inozemnih poslova tko mu je ambasador u SAD; Jeremić nikad nije čuo za Vladu Petrovića. Dodik koristi prilku da zahvali Iranu na tradiciji sakaćenja i odrubljivanja glava...
Prvi razgovor: 05:12
MILORAD DODIK (glasno koliko ga grlo nosi): Alooooo?
VUK JEREMIĆ (neprobuđeno): Halo?
MILORAD DODIK (nepodnošljivo): A koje to?
VUK JEREMIĆ (sluđen): Koga tražite?
MILORAD DODIK (uporno): Borise, ti li si?
VUK JEREMIĆ (uzvraća): Nije Boris, čoveče, pogrešna veza.
MILORAD DODIK (u rasulu): Čekaj, bre, treba mi Tadić. Koji si ti, mali? Reci šefu da ga traži Mile Ronhill.
VUK JEREMIĆ (zajedljivo): Crveni ili plavi ronhill?
MILORAD DODIK (glasno): Naš'o si mene da zajebavaš od ranog jutra, je li. Ko si, bre, ti da tako razgovaraš s premijerom Republike Srpske, a?
VUK JEREMIĆ (veselo): A vi ste, gospodine Dodik. Odmah sam vas prepoznao.
MILORAD DODIK (oprezno): Mi se poznajemo?
VUK JEREMIĆ (lepršavo): Bolje nego što možete da zamislite.
MILORAD DODIK (lukavo): Glas mije poznat... da nije Mirko Cvetković?
VUK JEREMIĆ (hladno): Nemojte da me vređate, molim vas.
MILORAD DODIK (izgubljeno): Da me jebeš ne mogu da se setim. Ivica Dačić? Mlađan Dinkić? Palma?
VUK JEREMIĆ (sladostrasno): Ccccc. Nije. Ovde Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova.
MILORAD DODIK (duga pauza): Izvinite, ministre, ja pobrk'o brojeve telefona. Nisam vas valjda probudio?
VUK JEREMIĆ (gleda na sat): Taman posla, već dva sata radim na Nacrtu saopštenja kojim osuđujemo nasilje u Gazi. Kako vam se čini, Milorade: „Republika Srbija podržava odluku donetu u Savetu bezbednosti UN i pridružuje se apelu celog sveta u osudi nasilja na Bliskom istoku". Doduše, sukob u Gazi nije nešto što bi se vas u Republici Srpskoj ticalo.
MILORAD DODIK (prebledeo): Ali... ali...
VUK JEREMIĆ (neodređeno): Misliš da je suviše neutralno, da smo trebali žešće da osudimo izraelske napade?
MILORAD DODIK (kao kreč): Gospodine Jeremiću, kako da vam kažem., ja sam u ime Republike Srpske...
VUK JEREMIĆ (opet gleda na sat): Te vaše probleme sa gasom, Milorade, raspravite sa Cvetkovićem ili Tadićem. Srbija nema vremena da čeka primirje u Gazi da bi svetu iskazala svoj odlučan stav, razumete? Žurim.
MILORAD DODIK (kolopletno): Alija sam već poslao pismo...
VUK JEREMIĆ (dobronamerno): Sve što pošaljete, negde će stići, ništa ne brinite. Zovite vi lepo Cvetkovića, on ustaje već oko 11 sati, pa se s njim o gasu siti spričajte. Ipak je ovo spoljna politika u kojoj nema mesta za amatere.
MILORAD DODIK (izokola): Ja samo da vam kažem da Turcima ne treba verovati.
VUK JEREMIĆ (školski): Nije Gaza u Turskoj, Milorade, tek da vas formalno obavestim. Sukob između Arapa i Jevreja svoje korene vuče iz duboke prošlosti, reč je ne samo o verskim nego o metafizičkim razlikama nacionalne svesti čija...
MILORAD DODIK (izokola): Sve su to muslimanske balije, ja vama da kažem. Da nije Republike Srpske koja je štit njihovom džihadu, Ajfelova kula bila bi džamija ofarbana u zeleno, veruj ti Miloradu.
VUK JEREMIĆ (gleda na sat): Žao mije, Mile, ali imam posla preko glave. Sukobi u Gazi. Sukob između Rusije i Ukrajine. Situacija u Litvaniji. Obama ulazi u Belu kuću. Stanje ljudskih prava u Liberiji. Svakodnevna borba za naše, srpsko Kosovo. Diplomatijavamje, Mile, kao dahodate po jajima: ako ste zgazili jedno jaje, kao da ste napravili kajganu, shvatate?
MILORAD DODIK (lukavo): Zavisi čije jaje zgaziš.
VUK JEREMIĆ (umorno): Idem, Mile, baš mi je bilo drago, ali nije trenutak da s vama raspravljam o spoljnoj politici. Vi ste više za gas i za... cigarete, ako razumete šta hoću da ti kažem.
MILORAD DODIK (besno): Hoćeš da kažeš da ti je Mile dobar samo dok neumorno radi na prisajedinjenju Republike Srpske matici Srbiji? A dali ste im gas a da me ništa ne pitate, šta misliš Mile, da li se slažeš Mile?
VUK JEREMIĆ (u defanzivi): Kome smo dali gas?
MILORAD DODIK (za oktavu glasniji): Turcima.
VUK JEREMIĆ (nežno): Vi ste, Milorade, malo opsednuti Turskom, je l' da?
MILORAD DODIK (glasno): Znaš ti na koje Turke ja mislim, na ove u Federaciji BiH što mi rade o glavi, oni se našli da ispituju moje kriminalne delatnosti, ej, bre, odakle njima pravo da podržavaju Hamas...
VUK JEREMIĆ (smireno): Milorade, spoljna politika je - verujte na reč - mnogo komplikovanija nego što možete da pretpostavite. Gas koji pominjete deo je tradicionalne dobrosusedske politike države Srbije koja se uvek suprostavljala nasilju, ne moram vama da objašnjavam.
MILORAD DODIK (grubo): Umesto da se smrznu, oni me sad zajebavaju. Gađaju me i na Internetu cipelama. Ali, srećom da su Izraelci sa Gazom uradili ono što mi u Sarajevu nismo završili do 1995. Sad nam Dejton stoji nad glavom, sad nam je to Sarajevo glavni grad, ej!
VUK JEREMIĆ (polako): Smirite se, Mile, srećom, nije vaš posao da se bavite spoljnom politikom. Zovite vi lepo Cvetkovića neka vam sve ispriča o privredi, investicijama, ruskim ponudama, cigaretama, ostavite Bliski istok ekspertima.
MILORAD DODIK (oklevajući): Kao premijer suverene Republike Srpske, valjda imam suvereno pravo da podržim našu stranu u svakom svetskom sukobu...
VUK JEREMIĆ (kao da objašnjava detetu): Nažalost, Milorade, Republika Srpska nije suverena država. Ne kažem, daće bog, možda i bude deo naše Srbije, ali vi ste danas samo banjalučki entitet, ne vredi vam ništa da podržavate nekog u sukobima u Gazi, vidite, bre, da ne slušaju ni Ruse ni Amerikance, baš će da slušaju Republiku Srpsku. Opustite se, čoveče, zapalite jedan ronhill. Smirite se.
MILORAD DODIK (pali cigaretu): Ja poslao pismo.
VUK JEREMIĆ (veselo): Kome ste, Mile, poslali pismo?
MILORAD DODIK (hitro): Predsedniku Izraela. Podržao akciju u Gazi, pohvalio ih, podsetio Izrael na rat u Bosni, gde smo se mi, kao i oni, vekovima tukli protiv Turaka, ponudio pomoć i logistiku i dobrovoljce, poručio da sa Gazom ne naprave grešku koju smo mi počinili sa Sarajevom. S Turcima mora oštro i na prvu loptu. Udri, samo udri!
VUK JEREMIĆ (prebledeo): A kad ste poslali pismo?
MILORAD DODIK (veselo): Juče, zato sam i hteo da obavestim Tadića da i on pošalje pismo Izraelcima... Da se usaglasimo.
VUK JEREMIĆ (zanemeo): Vi ste bolesniji nego što smo mislili. Šaljete pismo Izraelu u trenutku kad Srbija podržava Iran u njihovim nadljudskim naporima da neprijatelja sakate i odbrubljuju mu udove? Šta kad nam Iran uskrati podršku u UN oko Kosova i kaže „Mile podržao Izrael, pitajte njega". Jeste li vi normalni? Da vam ronhill nije ispusio mozak? Da se niste drogirali u Laktašima?
MILORAD DODIK (pravda se): Ali, šefe, srpski pravoslavni interes.,..
VUK JEREMIĆ (prekida ga): Sve znamo o vama, Milorade, sve! I za cigarete, i za zgradu vlade, i za trgovinu, za krijumčarenje.... shvatateli, sve! Da pošaljemo dosije u Sarajevo, a? Jel to hoćete? Da sve objavimo u „Kuriru", „Pressu" i „Gromu"? Da Tadić pravi viceve o vama u „Poligrafu"? Da vam oduzmemo sve kuće u Beogradu? A?
MILORAD DODIK (cvili): Neee...
VUK JEREMIĆ (hladno): Ovako ćete da učinite, da sednete i da napišete sledeće pismo....
Drugi razgovor: 06:14
BORIS TADIĆ (pospano): Alo?
VUK JEREMIĆ (žovijalno): Dobro jutro, predsedniče. Nema leda, nema snega, u Srbiji ima svega.
BORIS TADIĆ (mazno): Je li sve u redu u našoj državi?
VUK JEREMIĆ (odsutno): U našoj državi je sve u redu, druge države su problem.
BORIS TADIĆ (usplahireno): Hrvatska?
VUK JEREMIĆ (smireno): Nisu nam Hrvati problem, lako ćemo s njima.
BORIS TADIĆ (u speedu): Da nisu ovi Ukrajinci, od njih se svašta može očekivati: da od Rusa, na pravdi boga, kradu gas direktno iz cevi, ej!
VUK JEREMIĆ (odmahuje glavom): Nisu Ukrajinci, nego Izraelci, šefe.
BORIS TADIĆ (otvorenih usta): Izraelci? Pa naše saopštenje oko Gaze je bilo onako... kolateralno... bezbojno, baš kao što smo hteli. Ipak su oni naši veliki privredni partneri.
VUK JEREMIĆ (lagano se zagrejava): Stiglo pismo Izaelcima...
BORIS TADIĆ (lupa se dlanom u glavu): Kad pomenu pismo, zaboravih da ti kažem da sam naimenovao našeg novog ambasadora u Americi. Već smo poslali pismo u Vašington. Samo da Obama još potvrdi i gotovo.
VUK JEREMIĆ (pocrveneo): Mada sam ministar inostranih poslova, prvi put čujem za novog ambasadora u SAD... Želim da verujem da ste se, konačno, odlučili za Sonju Liht. Pouzdana, šarmantna, vokabularna, emotivna, prava MILE...
BORIS TADIĆ (uzgredno): Ne razumem se u te skraćenice, ali nije Sonjica. Odlučio sam daje mnogo korisnije da ostane u Srbiji. Neophodni su nam pouzdani kadrovi, žene od ugleda i ukusa, ne mogu da zamislim naš B92 bez analitičara Milana Nikolića; ne smem ni da pomislim na izuzetnu medijsku prazninu koja bi nastala da zajedno u Ameriku odu Sonja i njen Milan, ko bi narodu objašnjavao teške tranzicione procese kao što to čine Sonja i njen Milan...
VUK JEREMIĆ (duri se): Nije da se ljutim, ali dozvolite da pitam ko je ambasador u Americi?
BORIS TADIĆ (oduševljen): Mali Vlada, moj drugar sa skijanja, zajebant kakvog davno nisi video!
VUK JEREMIĆ (prezno): Vlada, who?
BORIS TADIĆ (deklamuje): Dozvoli da te obavestim: rođeni Kragujevčanin Vladimir Petrović, studirao je u SAD i diplomirao političke nauke na državnom Džordžija univerzitetu. Iako je karijeru započeo u advokaturi, Petrović se ubrzo našao u političkim vodama, učestvujući u kampanjama više demokratskih kandidata. Petrović dobro poznaje i Rama Emaniiela, šefa kabineta Baraka Obame, koga je upoznao radeći u Kongresu i kontaktirajući sa srpskim kokusom, čiji je Emanuel bio član.
VUK JEREMIĆ (iskreno): Koje bio član kokusa: Vlada ili Emanuel?
BORIS TADIĆ (strpljivo): Emanuel, ali je Vladimir u ambasadi Srbije u SAD, od februara do oktobra prošle godine, bio na dužnosti otpravnika poslova.
VUK JEREMIĆ (snishodljivo): Promaklo mi, izvinite.
BORIS TADIĆ (u nirvani): Vlada skija kao Bojan Križaj, veliki je to igrač. Da ga vidiš kako razgovara sa ženama: svaku bi poveo u erotski slalom, svaku! Ume s ljudima, pa to ti je! Rođeni diplomata! Veseljak! Naš čovek! Igra i košarku na snegu! Čudo!
VUK JEREMIĆ (u zaustavnom vremenu): Verujem, šefe, nego šta da radimo sa Iranom? Plašim se da naša podrška sakaćenju nije bila dovoljna...
BORIS TADIĆ (racionalno): Da javno podržimo odsecanje glave i kamenovanja maloletnika? Mala je to cena za podršku srpskom Kosovu...
VUK JEREMIĆ (nestrpljivo): Znam, šefe, ali nas je Dodik doveo u vrlo neprijatnu situaciju: pisao Izraelcima i podržao njihovu borbu protiv Turaka.
BORIS TADIĆ (efikasno): Sve to u času kad nameravamo da obnovimo Samit nesvrstanih zemalja u borbi za srpsko Kosovo!
VUK JEREMIĆ (poverlivo): Meni se čini daje Miletu ronhill došao glave.
BORIS TADIĆ (praktično): Mora da popuši do kraja. Neka sedne i napiše pismo ajatolahu u Iranu.
VUK JEREMIĆ (oprezno): U Iranu imaju predsednika.
BORIS TADIĆ (nestrpljivo): Ajatolah, predsednik, sekretarica, isti qurac. Neka se Mile raspilavi i podrži odsecanje udova; nije mu teško, on bar to razume.
VUK JEREMIĆ (nehotice): A šta ćemo sa Izraelom?
BORIS TADIC (umorno): Koliko smo dobri u Izraelu?
VUK JEREMIĆ (matematički): Bolji nego u Iranu.
BORIS TADIĆ (finansijski): Neka im se Mile najebe majke u Iranu, oni će nama da uslovljavaju podršku za Kosovo...
VUK JEREMIĆ (odlučno): Jesmo li za Iran ili za Izrael, ništa mi nije jasno.
BORIS TADIĆ (mudro): Svima pošaljite istu poruku. I Exit i Guča. I Izrael i Iran. Ceo svet će nas razumeti!
Petar Luković "Jutro u banci i druge priče" str.160-166