Mrtve ribe plivaju na leđima

Josip MLAKIĆ


Ja i Bero smo Hrvati, a Dodo, Mirnes i Hido Bošnjaci. Oni ne vole da ih nazivamo muslimanima, iako su muslimani. Pogotovo ne vole da ih nazivamo balijama. Tako ih kod nas mnogi nazivaju. Oni su Bošnjaci. Tako smo ih nazivali.

— Mi smo Bošnjaci — rekao je jednom Dodo. — Kako bi vama dvojici bilo da vas zovemo ustašama?

Sjedili smo na Partizanskom groblju i pušili travu. Tu smo bili naj­sigurniji. Po Partizanskom groblju je bilo mina, i rijetko tko se usuđi­vao tu doći. Mi smo znali siguran put do gore. Partizansko groblje je odmah uz grad, na brdu. Bero je tvrdio da je njegov otac za vrijeme rata postavljao te mine po groblju.

—   To nije isto, musliman i ustaša — rekao sam ja.

—   To dvoje nije — rekao je Dodo.

—   A Turci i ustaše? — upitao je Bero.

To je bilo dobro pitanje. Neki kod nas su ih, naime, zvali i tako.

—   Jebli te Turci! Oni nemaju veze s ovim: Turci i vlasi su isto! — rekao je Hido.

—   A balije i ustaše? — rekao je Bero.

—   Nije važno. Mi smo Bošnjaci — rekao je Dodo. — Samo nas tako morete zvat! I tačka! Ne zovemo ni mi vas ustašama!

Oni nisu. Ali mnogi, gore kod njih, nazivali su nas tako. Što se me­ne tiče, bilo mi je svejedno. I Beri, i njemu je bilo svejedno. Imali smo ustaške kape. Jednom smo bili na Thompsonovom koncertu u Hrvatskoj s tim kapama. Nisam to nikada rekao njima trojici. Oni nisu voljeli Thompsona. Doduše, nisu ga ni mrzili. A i zašto bi? On je pjevao protiv Srba, a ne protiv njih. Možda nisu bili ni čuli za Thompsona? I to je bilo moguće. Nikad ga nitko od njih nije spomenuo. Imali smo i crne majice na kojima je pisalo Crna legija. Kupili smo ih u Hrvatskoj. Tu smo kupili i kape. Svi su ih kupovali, i kape i majice. Majice pogotovo. Te, Crnu legiju, i one s likom Ante Gotovine: Heroj, a ne zločinac, pisalo je na njima. Bero je kupio obje, a ja samo Crnu legiju. To je bila neka vojska u onom prijašnjem ratu. Jedan moj djed je bio u toj Crnoj legiji. Bili su zajebani. Bili su najzajebanija vojska u tom ratu. Jednom sam to ispričao Mirnesu.

— Bio je i jedan moj pradedo u toj Crnoj legiji — rekao je Mirnes.
    — Ost'o je bez ruke u njoj.

Iznenadio sam se.

—   Kako to? — upitao sam.

—   Ne znam. Samo znam da je bio. Jest, bogami!

—   Crna legija?

—   Jest, Crna legija.

—   Možda je bilo više tih Crnih legija — rekao sam. — Naša i vaša.

—   Možda — rekao je on.

Družimo se poslije škole, mi i oni, ja i Bero s jedne, njih trojica s druge strane. U školi ne, iako idemo u istu školu. Idemo, a ustvari, ne idemo. To je prilično komplicirano. Dvije škole pod istim krovom, tako se to zove. Naša i njihova. To nema nigdje, osim kod nas. Oni imaju svoj ulaz, mi imamo svoj. Oni su na gornjem katu zgrade, mi na donjem. Oni imaju svoje profesore, mi svoje. I neki predmeti su nam različiti: naša i njihova povijest, jezik, vjeronauk... Matematika nam je ista. Valjda? Rijetko smo razgovarali o školi, tako da ne znam točno. Nismo, ustvari, nikada razgovarali o školi. Možda su i tu, mislim na matematiku, postojale neke razlike?

Najčešće trošimo travu. Do nje se najlakše dolazi. I nije skupa. Kao tablete. Ili bijelo. Ono je pogotovo skupo. Njega nismo probali. Jedino je Dodo tvrdio da ga je jednom probao. Mirnes mu nije vjerovao. Dodo je uporno tvrdio da jest: rekao je da je sve drugo sranje prema bijelom. Možda je i lagao: to smo i mi znali, to o bijelom, koliko je dobro.


Riba se sjetio Mirnes. Rekao je da zna mjesto gdje možemo uloviti najmanje dvadeset kilograma ribe. Prije godinu-dvije to je područje poribljavano.

— Ima ih k'o u priči — rekao je.

Njegov stari je često išao u ribolov. Zato je znao.

— Dvadeset kila ribe, po osam maraka, sto šezdeset maraka. To je dobra lova — rekao je. — Moremo je trošit zajedno, a moremo po­dijelit pare.

To je bilo prije tri dana. To mjesto o kojem nam je govorio Mirnes bilo je prilično daleko, u planini. Trebao nam je automobil. I agregat za struju.

Dodo i Hido su ukrali automobil, golfa jedinicu. Njih je najjednostavnije ukrasti. Dovoljno je imati pet-šest različitih ključeva od golfova. Dodo ih je imao dvanaest. Dvanaest različitih ključeva od golfa! Otključaš ga i upališ. Jedan od ključeva uvijek odgovara. Sjedneš u njega kao u vlastiti automobil. A agregat smo nabavili ja i Bero. Bero je znao za njega. Bio je u podrumu neke stare kuće. Sada nitko nije živio u njoj. Koristila ga je vojska za vrijeme rata. Ja i on smo ga navečer iznijeli iz podruma i odnijeli na Partizansko groblje. Tako smo se dogovorili. Oni su ga uzeli odatle i odnijeli do automobila. Nismo znali da li je ispravan. Međutim, Hido je rekao da će on provjeriti. Razumio se u te stvari. Otac mu je bio autoelektričar. Ponekad mu je pomagao.

Ja i Bero smo pobjegli s posljednjeg sata, s vjeronauka. S vjeronauka smo mogli pobjeći kad god smo htjeli. Fra Anđeo, naš vjeroučitelj, kojeg smo zvali Krilati, zato što je imao najčudnije ime za koje smo u životu čuli, bio je dobar čovjek. Predobar. Nije nas ni zapisivao kad pobjegnemo sa sata, toliko je bio dobar. Jedino to s imenom. Čuj, Anđeo! Bilo je oko dvanaest sati. Nebom su letjele neke ptice. Bilo ih je na stotine. Bero je rekao da imaju neko čudno ime. Nije se mogao sjetiti.

Čekali smo ih izvan grada. Golf jebio crvene boje. Tako nam je Mirnes rekao u školi. Ubrzo se pojavio. Vozio je Dodo.

— Kako vam se čini? — upitao nas je kad smo ušli.


Mislio je na automobil. Imao je i radio. Svirala je neka čudna muzika. Nešto kao opera.

—   Slušajte šta lik sluša! — rekao je Hido.

—   Je li to s kasete? — upitao sam.

—   Jest — rekao je Dodo. — I kako vam izgleda moje novo auto?

—   Dobar je — rekao sam. — Čiji je?

—   Nemam pojma. Ima unutra i puška. Bila je u gepeku. Auto­matska.

—   Možda je neko zajeban? — rekao je Bero. — Čim ima pušku u autu?

—   Zajebani tipovi ne voze vaka auta — rekao je Dodo.

—   Da vidite — rekao je Bero — koje je auto nabavio jedan naš.
Glanjc nov terenac, mercedesov.

—   Ima li metaka u njoj? — upitao sam.

— Ima. Pešest komada. Moremo se zabavit kad završimo.
Muzika s radija postala je nepodnošljiva. Nije mi bilo jasno kako netko može slušati nešto slično.

— Ugasi to, matere ti! — rekao sam Dodi.

Dodo je ugasio radio, izbacio kasetu i dodao mi je. Na njoj je flo­masterom bilo napisano Mozart Requiem. Ovo prvo, Mozart, bilo mi je poznato, a ovo drugo ne. Ali se nisam mogao sjetiti odakle, isto kao što se Bero nije mogao sjetiti naziva ovih ptica što su letjele nebom.

Zatim smo jedno vrijeme šutjeli.

—   Koje su ovo ptice? — upitao sam u jednom trenutku.

—   Možda su to one Dodine — rekao je Hido. — Dodo ptice.
Dodo je dobio nadimak po nekoj ptici. Ptica dodo, tako se zvala. Dao mu ga je jedan profesor. Ispitivao ga je o nekim pticama. Dodo ništa nije znao. Rekao je, samo, kako su to čudne ptice. Profesor je poludio.

— Ti si čudna ptica! — rekao mu je. — Dodo ptica!

To su bile najčudnije ptice. Nisu više postojale, izumrle su. Dodo se u početku bunio zbog nadimka, jednom je prilikom onome profesoru koji mu ga je dao izbušio sve gume na automobilu. Kasnije se navikao. Sada mu je bilo svejedno.

— Jeste li čuli kako je se jedan naš ubio? — pitao ih je Bero.
Vozili smo se pored ribnjaka. Nalazio se uz rijeku.

Bio je ogroman. Pomislio sam koliko kilograma ribe tu ima. Pomnoženo s osam maraka. Pored njega je bio restoran. Imali su i dva medvjeda. Držali su ih pored ribnjaka, na lancima, kao pse. Svi su ih dolazili gledati.

—   Nismo — rekao je Hido. — Ko se ubio?

—   Neka stara budala — rekao sam. — Pištoljem za krmad.

— Bio je prije rata profesor u školi. Predav'o je mom starom    —   rekao je Bero.

Bero je svoga oca ponekad nazivao Grobljem slonova. Nije ga volio. Bio je vječito pijan. Ono moje Groblje slonova, rekao bi. Otac mu je često spominjao to neko slonovsko groblje. Ja nisam imao tih problema, moj otac je poginuo u ratu. Dodin isto tako, i on nije imao problema, kao Bero. Nekad sam razmišljao: možda je, naprimjer, Mirnesov otac ubio moga, a Berin Dodinog? Sve je bilo moguće.

—   Kakav je to pištolj? — pitao je Mirnes.

—   Nemam pojma — rekao sam.

—   Ima neku šipku, umjesto metka — rekao je Bero. — Gled'o sam jednom kako radi. Ne liči na pištolj.

—   Jesu li mede još ovde? — upitao je Dodo.

—   Jesu — rekao je Mirnes. — Moj brat radi ovde. On ih hrani.

—   Šta jedu? — upitao je Dodo.

—   Ribe — rekao je. — Šta bi drugo jeli?! Medvjedi vole ribe.

Tu iznad bilo je neko selo, a iznad njega to mjesto o kojem nam je govorio Mirnes. Ostavili smo automobil na izlazu iz sela. Sklonili smo ga na neki sporedni šumski put. Dalje smo morali pješice. Ja i Bero smo nosili agregat. Hido je rekao da ga je popravio. Promijenio mu je nekakve četkice. I da sada radi kao sat. Mirnes je nosio felgu od bicikla i neke kablove, a Dodo pušku. Hido je pomagao meni i Beri. Agregat je bio najteži.

Uzvodno od nas bio je vodopad. Ćuli smo kako huči. Mirnes je spojio jedan kraj kablova na agregat, a drugi na felgu.

— Struja ide od agregata kablovima do felge - objašnjavao nam je. — S felgi se širi po vodi i ubija ribe. Ili ih samo omami.

Dodo je bio u vodi i držao felgu. Provlačio ju je kroz vodu. Tako, inače, treba. Držao ju je konopom, da ga ne udari struja. Morao je paziti da se konop ne smokri. Na nogama je imao duboke gumene čizme. Ja i Mirnes smo bili na obali, dok su Hido i Bero stajali u vodi desetak metara iza Dođe. Njih dvojica su bili bosi. Oni su trebali hvatati po vodi ribe i izbacivati ih na obalu, meni i Mirnesu. Ličili su na nogometne golmane. I Mirnes je to primijetio.

— Buffon i Iker Casillas — rekao je.

One ptice su još uvijek letjele. Bile su dosadne. Ružno su kričale. Ovdje se mnogo jače čula krika nego u gradu.

—   Kako ću znat jesu li mrtve ili omamljene? — upitao je Bero.

—   K'o da to ima veze — rekao je Dodo. — Isto ti je: U" mrtva il' omamljena. Nećeš je doktoru vodit. Izbacuj svaku koju vidiš.

—   Mrtve ribe plivaju na leđima — rekao je Mirnes. — Po tome se vidi.

—   A omamljene? — upitao sam.

—   Nemam pojma — rekao je on.

—   Pa u čemu je razlika?

Nije znao. Slegnuo je ramenima.

Mirnes je upalio agregat. Ubrzo smo ih ugledali. Samo su se stvorile na površini vode i plutale prema Beri i Hidi. Bilo ih je dosta. Ali sam očekivao da su veće. Rekao sam to Mirnesu.

—   Nisu loše — rekao je on. — Tol'ke su, inače.
Onda je bilo u redu. Mirnes je znao dosta o tome.

—   Ždralovi — rekao je Bero u jednom trenutku.

—   Sta, Ždralovi? — upitao je Hido.

—   Ove ptice što lete — rekao je. — Sitio sam se. Zovu se Ždralovi.


Stari se pojavio iz pravca sela. Hodao je stazom uz rijeku. Imao je neke smiješne cipele na nogama. Ja sam ga prvi ugledao.

—   Hej! — rekao sam mu.

—   Hej! — rekao je on.

Agregat je bio ugašen. Hido i Bero su izbacivali preostale ribe. One sitnije su bacali u šumu.

— Što ne pustite te male ribe? — rekao nam je. — Mogu preživit. Ionako ih bacate bezveze.

Dodo je odvojio žicu s kotača i bacio ga na obalu. U vodi više nije bilo riba. Sada su i Hido i Bero promatrali starog.

— Kome ti to, bolan, govoriš!? — rekao mu je Dodo. — Šta se to tebe tiče!

Izišao je iz vode i sjeo na kamen. Stari je još uvijek stajao i gledao u nas. Dohvatio sam jednu ribu sa zemlje i zavitlao je prema njemu. Nisam ga mislio pogoditi. Htio sam mu samo pokazati da imamo pravo raditi što nas je volja. I da to nije njegova stvar. Rijeka nije bila njegovo vlasništvo. Pogodila ga je u glavu. Okrenuo se i otišao. Ispalo je smiješno.

— Šta ako ode u selo i dođe s nekim? — rakao je Hido. — Seljaci znaju bit zajebani.

— Imamo pušku — rekao je Bero. — Nek dođu! Ko ih jebe!
Pokupili smo ribe i sjeli. Sjedili smo, pušili i pili pivo. Imali smo pet limenki Sarajevskog. Ono je bilo najjeftinije. Stari se nije vraćao. Ptice su se prorijedile.

— Sve ih je manje — rekao sam.

Dodo je dohvatio pušku. Okrenuo ju je prema nebu, ubacio metak u cijev i opalio. Pucanj se dugo razlamao oko nas.

—   Previsoko su — rekao je Mirnes.

—   Možda i nisu — rekao je on.

Vratili smo se do automobila. Imali smo dvije pune plastične vrećice riba. Mirnes nije bio zadovoljan, očekivao je bolji ulov. Rekao je da ih ima otprilike pet-šest kilograma. Odlučili smo probati još na jednom mjestu, kilometar-dva ispod ribnjaka.


— I to je dobro mjesto — rekao je Mirnes.

Međutim, nije bilo. Uspjeli smo uloviti samo dvije ribe. Padao je mrak. Iz pravca grada čulo se crkveno zvono. Imalo je čudan zvuk. Dodo je bacio pušku u rijeku. Razmišljali smo što ćemo s agregatom. Bero je predložio da ga ostavimo na putu.

— Može — rekao je Dodo. — To je dobar štos.

Putem je naišla neka stara, propala fiesta. Sačekali smo da prođe, a zatim iznijeli agregat i ostavili ga na putu.

Golf nije htio upaliti. Dodo je psovao. Hido je otvorio haubu i pre­gledao motor.

— Sve je u redu — rekao je. — Ne znam što neće!

Zatim je udarao nogom s prednje strane automobila. Tu se negdje nalazio alnaser. Nekada zna zablokirati, i dovoljno ga je malo udariti da proradi. To se često događa kod golfova. Međutim, nije pomoglo: automobil je bio mrtav.

— Možda nema više goriva — rekao sam.

Odgurali smo ga s puta i odlučili krenuti pješice prema gradu. Nismo htjeli nositi ništa, ni ribe. Nije ih htio nitko nositi: do grada je bilo više od deset kilometara. Mirnes ih je bacio u rijeku. Jedna vrećica se raspala i ribe su iz nje ispale u vodu. Voda ih je ponijela. Plutale su po površini, na isti način kao gore, u planini, kad smo ih pecali. Iako se smračilo, vidjeli smo kako mrtve ribe bjelasaju u vodi.

— Šta sam vam rek'o! — rekao je Mirnes. — Kad su mrtve, onda plivaju na leđima!

Krenuli smo, zatim, prema gradu.

Klanac je bio u mraku. Visoko iznad nas pružala se uska traka neba. Iako je nebo bilo svijetlo, izgledalo je kao da koračamo kroz tunel. Razmišljao sam o ribama. O tome kako one mrtve plivaju na leđima. Najprije su žive i plivaju normalno. A u sljedećem trenutku mrtve. Kako se, onda, mrtve, okrenu na leda i plivaju tako? Eto, to me je zanimalo!

 

Vrelo: „Izvan koridora“ Str.147-154