Psi od porculana

Nisam mogao sjediti, osjećao sam neki nemir, kao da me iznutra nešto trese. Hodao sam bez cilja po stanu, odlazio do kupaonice i promatrao u zrcalu svoj lik. Ili bi se naslonio na prozor u dnevnoj sobi i promatrao grad. Bojao sam se, ali nisam znao čega. Strah je bio tu, zgrabio me svom snagom. Čega se bojim? Smrti? Batina? Ne, dvaput ne. U početku, kad je sve počelo, doktor Miloš mi je znao davati neke tekstove da ih pročitam. Uglavnom se radilo o književnim tekstovima. Iskopirao bi ih iz knjige i držao kod sebe u ordinaciji, u radnom stolu. Imao ih je punu ladicu. Znao sam ga ponekad vidjeti kako čeka ispred kioska kopirnice. Pretpostavljao sam da je kopirao tekstove iz knjiga. Knjige su bile njegove. Pričalo se da ih ima više od tisuću u stanu.

Birao bi te tekstove, dugo i pažljivo, kao da bira lijekove. Otvorio bi ladicu, izbacio ih na stol i listao.

— Ovo nije za tebe, nije ni ovo — govorio bi listajući svoju literarnu apoteku. Tako je to, naime, nazivao.

Jednom mi je dao jednu priču od nepune dvije stranice. Zvala se Asterionova kuća. Nemam pojma tko ju je napisao.

— Ova je o nama — rekao je, odvojio je i dao mi je. — Mi smo Minotauri koji čekaju svog spasitelja.

Spasitelj je došao s mačem i oslobodio Minotaura. Minotaur je bio čudo­vište koje je izazivalo strah na ulicama grada. Bracin pas od porculana. Ne, nisam se bojao smrti. Minotauri se ne plaše smrti.

Provjerio sam ploču štednjaka, bila je hladna, i izišao iz stana. Bilo je devetnaest sati i trideset minuta. Na izlazu iz zgrade, u staklima ulaznih vrata, vidio sam svoj odraz. Zastao sam i promatrao ga. Ruka mi je ostala na kvaki vrata. Od tamo me gledao luđak. Pravi luđak. Tko se još boji takvih? Razmišljao sam što se dogodilo? Pet minuta ranije, u kupaonici, nisam imao taj dojam. Možda je stvar u kosi, odnosno u tome što sam je ošišao? Stajao sam desetak minuta tu i buljio u svoj lik. Imao sam u stanu vunenu vojničku kapu. Otišao sam po nju. Sad je bilo bolje.

Čekali su me ispred Magnuma. Svi su već bili stigli, Minotauri, psi od porculana. Možda misle da se plašim, čim sam stigao posljednji? Suza je bio u O.K. Corralu. Prošao sam ulicom pored lokala i vidio motor. Bio je popriječen po trotoaru. Znao sam daje to Slavku strahovito smetalo. Rekao sam im to. Da im pokažem, eto, kako se ne bojim: stigao sam posljednji jer sam želio vidjeti da li je Suza u O.K. Corralu.

—   Znam — rekao je Slavko.

—   Jesmo li spremni? — upitao je Kapetan.

Kao da je bio nestrpljiv i jedva čekao da krenemo. Nije mi to ličilo na njega.

—   Ja jesam — rekao je Ivan.

—   I ja sam — rekao sam i pokazao im pušku.

—   Jesi li imo išta drugo? — upitao me je Kapetan. — Pištolj... Ili...

─ Nisam. Jedino ovo.

— Nema veze — rekao je Slavko. — Ne vjerujem da će nam i trebat. Ne idemo nikoga ubijat.

Krenuli smo ulicom prema O.K. Corralu. Ja i Ivan smo išli lijevom, a Slavko i Kapetan desnom stranom ulice.

Čuo sam neki ružan zvuk. Uznemirio me je. Razmišljao sam što bi to moglo biti. Postajao je sve jači. Tenk!!! Bio je to tenk. Išao je cestom ravno prema nama. Vidjela su se i svjetla. Sad ću spram neba ugledati cijev. Spušta se prema nama. A zatim iz zemlje izranja tenk. Potrčao sam naprijed. Skinuo sam mantil, bacio ga, skinuo pušku i rasklopio kundak. Legao sam na cestu. Po meni su padala svjetla. Pucao sam, pucao i pucao. A zatim je nestalo svega. Zatamnjenje. Stigao je Tezej?

Slika se vratila. Vidio sam ih iznad sebe. Tenk se više nije čuo.

—   Učinilo mi se... — rekao sam Kapetanu.

—   Dobro je, Karlo — prekinuo me je. — U redu je.

Čula se sirena policijskog vozila. Nedugo potom začula se i druga, sa suprotne strane. Sjeo sam. Zvuk sirene bio je sve jači. Zabljesnula su nas svjetla s obje strane. Još uvijek su bili iznad mene. Sada im je jaka svjetlost obasjavala lica.

— Ustani! — rekao mi je Kapetan.

Ustao sam. Uzeo mi je pušku iz ruku i bacio je na cestu. Dodao mi je mantil. Obukao sam ga.