Seksa amo

Siniša PAVIĆ

 

— Ajme, šta si dosadan — kazuje mi.

Pritom pogled uopće ne skreće s male sobne televi­zije, dok joj pušen u leđa, petljan nešto ispod lancuna i pokušavan je ljubit po vratu, tamo di je „najtanja". Ne dan se, jer potriba mi je. I sve ću probat, samo da mi upali osladit se te dvi minute, koliko nan aproksimativ­no traje seks. Ajde, more bit da je i pet, šest. Dulje od toga joj ionako daje na živce.

— Ajme meni, samo ti je do toga. Šta ne može bit zagrljaj i gotovo? - govori, dok mi miče šapu kad god priđe granicu dobra ukusa, iliti rub od mudanata.

— Šta ću, kad mi se digne čim ti dođen blizu - mole­ćivo joj govorin dok tražin oni mali titraj njenih usnica koji bi mi da baren nagovještaj da će mi se večeras posrićit.

Opet upiren, uspinjen se, dahćen, mrmljan nešto. Sve zaludu. Zvuči malo paradoksalno, ma kad ona neće, ja se, da prostiš, mogu jebat. Nema. A kad se njoj i oće, uvik je nešto. Ili je menga, ili joj se ne da, ili će mala u sobu, ili je umorna ka pas.

-  Ti ili si nervozan, ili ti se seksa. A kad se poseksaš, opet si nervozan, samo malo manje — kazala mi je nekidan dok smo se vozili put posla.

Hm, dijagnoza je zapravo poprilično točna. Ne triba se čudit ni mojoj nervozi ni mojoj štufosti kad mi žena uskrati najbolji dil sebe. Nije, naime, moje ditinjstvo bilo lako, kad je seksualnost u pitanju. Prvo i osnovno, u mene je uvik bilo malo previše kila. Curice to, jebat ga, nisu volile. Svakoj san bez problema bija najbolji prijatelj, ma kad san prvi put uvatija za sisu Idu, a onda za guzicu Katju, od prve san fasova trisku, a od druge san vješto uteka tako da je to samo Mejzi vidija. Valjda san nekako bija i previše svjestan činjenice da mije pišulinac veličinon na donjoj granici udžbeničkih gabarita. Zato san valjda i bija medu onima koji se posli trenin­ga vaterpola nisu skidali do gola, pa se tako tuširali. Nas nikoliko tuširalo se u kupaćima. Nismo riči o tome progovarali, ali smo i bez riči znali zašto su gaćice na nama i pod tušen. Istinabog, prvo seksualno iskustvo i ne pantin po zlu. Kratko, uz puno šeprtljanja, ali na kon­cu prolazna ocjena. Uostalom., šinjorina je došla po još, a to onda nije moglo značit ništa drugo nego prolaznu ocjenu. Ali samopouzdanje je zajebana stvar. Brzo se u mene ono dizalo i spuštalo, prečesto i prebolno. Tamo di je tribalo bit spontan, ja san razbija glavu, di je tribalo bit taktičar, ja san bija sivonja. U svakom slučaju, jedan od onih pušioničara koji u humorističnin serijama ostaju ka posrani kad svoju najmiliju priupitaju: "S koli­ko si ih, dušo, do sada bila?" Zato ja to ne pitan. Makar me kopka. Jer u mene je brojka, brate, jadna.

I šta sad jedan takav čovik more očekivat od braka, nego da u bračnoj ložnici nadoknadi bar dio propustenog? Šta se more u jednoj takvoj glavi rojit nego misal kako je baš sad došlo vrime za naplatu dugova, vrime kad će na svaki znak od potribe zadovoljenja užgaloga libida ona bit tu, i spremna. Šta ne bi bila spremna, kad je ona moje čedo, moja idealna polovica. Ona ne traži dugo, ka da zna da ja dugo ne mogu, ona ne traži petlja­nje, ko da sluti da ni meni nije do toga, ona ne pita plo­čice na trbuju koje, uostalon, i ne može od mene dobit, a ja ne tražin haltere ni pomagala. Ona traži konkretnu akciju koja će bit brza i efikasna. Nema tu svića voštani-ca, atmosfere, slatkog brbljanja, cigare posli dobro obav­ljena posla, samo vatra živa u kojoj sagorimo u čas.

— Čovječe, stvarno ne mogu — stavlja ona točku na „i", i to tonon koji ne ostavlja prostora dijalogu. Nadurija san se. Okrenija se zidu. — Vidi te. Kao neko dijete. Sad se frljiš. O Gospe moja, koji manijak.

— Manijak!? Ka da te je lako navuć na mrvu nježnos­ti — odbrusija san.

Ok, nije da je ona operirana od svake nježnosti ka šta joj je recimo brat kojen čovik ne smi prić ni blizu, ali ni meni nije lako. Evo, recimo, niki dan. Ona za špakeron. Ručak cvrči. Oko pasa joj pregača. Ruke joj od brašna. Svaki bi pošteni Talijan, a osmina mene je navodno kalabreška, navalija ka mutav. Prilazin joj s leđa. Grlin je oko struka.

— Ne dolazi mi s leda. Znaš da to mrzim. Ko u nekim lošim romantičnin filmovima — planila je.

— Ok, samo nemoj obrazlagat, molin te - razočara­no san kaza, ne bi li elaborat prikinija u startu.

— Ne dolazi mi s leđa kad peglam i kuham. To ti jeisto kao što ti mrziš da te neko smeta dok kenjaš — nije, međutim, stala balit.

— E baš je to isto — uvridija san se.

— Je, isto je — insistirala je.

—Je, baš! Nego, srićo, da nije naš brak u nekoj kri­zi? — kaza san, uvjeren da bez seksa u velikin količina­ ma nema ni bračne sriče.

Tu večer priču o krizi nismo otvorili. Bila je previše zauzeta kruvon šta gaje misila. Ta se priča, zato, otvori­la kad to nisan želija.

— I tako onaj moj navali, brate, svako malo. A čim ja kažem da ne bih, on me ujutro dočeka: "Ej, mislim da bi trebali porazgovarati. Brak nam je u krizi" — kazivala je tako, samo koji dan posli mog neuspješnog napada, njena studentska prijateljica koja je za muža našla pra­vog pravcatog Turčina.

Evo je došla malo iz Istanbula, dok priča oči joj se cakle paklenski, a ova moja pozorno je sluša, zadovolj­no se smijulji i sve nešto mene pogledava. Bit će da su se dogovorile šta će isprid mene pričat. Jer čim joj je prija ošla doma, ova je zinila.

— Eto vidiš. A ti se meni čudiš šta koji put neću — kazala mi je, pa mi okrenila guzicu.

Asti, ako svaku večer ne da žena Turčinu, potomku strašnih ratnika koji su onomad zubima neprijateljske grkljane čupali, šta ću se ja bunit. Kad more — more, kad ne more — ne more. Evo i vježbat ću apstinenciju. Ionako mi se čini da već znan pripoznat večeri kad je u ariji imalo šanse za veliki prasak i večeri kad je šanse nimalo.

— Mmm, jube, a bi li moglo malo? - kaza san joj svejedno te večeri kad joj je prija otišla.

— Ajd gasi svjetlo, nesrićo - rekla je.
 Ajme, to sa svitlon je uvik bija dobar znak.

— Mmmmm... ─ kaza san pa navalija ka sivonja kojeg od one stvari dili ćelija, žica pod strujon i četa mrskih neprijatelja pod oružjen.

Ranin jutron ja san bija malo, i ništa nervozan. Ona je to, fala Bogu, primijetila. Ma nije me zajebavala ka inače. Ili možda ipak je!?

— Dobro je bilo sinoć — rekla je.

— Šta da?! - osta san u čudu, jerbo ja nikad nisan načisto je li valjalo ili je bilo onako, osrednje.

— Aha! Nekako budeš lud, ko kad ti se, recimo, pok­vari bojler, pa popizdiš. To je dobro.

—  Znači da tako svaki put činin!? - pita san.

—  E, jesi kreten.

Vrelo: "Plačeš li to?"

Listopad 2016.