Izvještaji iz nestvarnog

Jeans-Martin ERIKSEN

Frederik STJERNFELT


Utisak iz Republike Srpske, srpskog dela Bosne je svojstven. Pravno posmatrano, Bosna je jedna zemlja, a isprekidane linije koje posle Dejtonskog sporazuma razdvajaju muslimansko-hrvatske od srpskih oblasti su nominalno samo deo kantonalnog sistema, na koji je izdeljena cela država. Granica tako nije obeležena ni ogradom ni kamenom ni kontrolom, ali ipak je promena trenut­no primetna odmah kada izađemo iz Ključa, odakle put od Bihaća za Jajce posle razvlačenja od 30-40 kilometara seče u "Nakovnju", kako se zove jugozapadna čvoruga Srpske.


Prvo što se vidi, jeste dugi niz trgovaca duž puta sa jef­tinim piratskim CD-kopijama. Na rubovima međunarodne zajed­nice nije obavezno pridržavati se autorskih prava, pa se ovde može zaraditi na svim najnovijim pločama iz celog sveta -uključujući turbofolk iz Beograda - sve po jedinstvenoj ceni od 6 nemačkih maraka. Malo dalje jedan seljak je postavio tezgu sa sirom, medom, i glavnim proizvodom: domaćom šljivovicomu velikim bocama od koka kole. Iza crnog tržišta na seoskom putu stado ovaca pridonosi celoj slici i daje joj rustičnu i svevremenu dubinu. Ali ono što upada u oči je da zapadna Srpska ima da ponudi samo primitivnu zemljoradnju, domaću radinost i tržište na crno.


Put kroz istočni deo Srpske je međutim mnogo tmurniji i još depresivniji. Nekadašnji "glavni grad" Pale sa svojim "parla­mentom" nije ništa drugo do jedna jedina ulica u zapuštenom smučarskom centru pored Sarajeva. Ali dalje idući na istok možemo da prođemo kroz velike, ranije muslimanske oblasti istočne Bosne, koje su bile centri najobimnijih etničkih čišćenja u Srpskoj. Biljani su, brojčano gledajući, veoma ograničen masakr, nasuprot onom što znamo da se dogodilo u Srebrenici posle srpskog zauzimanja grada. A Srebrenica je, dalje, bila samo jedna enklava među mnogima u toj oblasti, koja je sada samo pustinja kroz koju se vozimo. Selo za selom spaljeno je do temelja, ostali su samo čađavi zidovi, nigde nikog dokle pogled dopire. Vozimo putem Sarajevo-Zvornik, gde su srpske snage preobučene u snage UN-a dočekale preživele izbeglice iz Srebrenice, postrojili ih nasred druma, da bi po volji mogli da streljaju nenaoružane ako bi se usudili da preko polja krenu prema Tuzli.

Gore u istočnobosanskim planinama spori i rasklimatani auto­bus zaustavlja se pored kafane, tako da možemo da protegnemo noge. Krčma predstavlja ukrštanje vestern stila, neobrađenog drveta i "kaubojskih" slova na natpisu i visokonemačkog "lovačkog" manira, ali sve u veoma dotrajaloj verziji. A unutra u hladovini restoracije, četiri-pet mlađih muškaraca sumornog izgleda visi za šankom i ljutilo gunđa u našem pravcu. Šta rade u ovim pustim, zavejanim planinama gde je najbliži grad miljama daleko, uistinu je teško zamisliti. Kada se pogleda pobliže, čovek još ozbiljnije shvata sumorni kasakter mesta. Pored preparirane jelenske glave na zidu visi veliki, glorifikujući portret ratnika Ratka Mladića. Ispod je okačena diploma sa grbom Belih orlova, a iznad bara okačeni su manji portreti Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja. Miloševićevo odsustvo upada u oči. Teško nam je da se oslobodimo iznenadne misli da smo sada u istoj prostoriji sa nekim od četnika, koji su "očistili" ovu savršeno "čistu" oblast, kroz koju prolazimo, i gde su jedine nove građevine male pravoslavne crkve. Naravno ne pokazu­jemo šta nam se mota po glavi, ali raspoloženje je takvo da mržnju možemo nožem da sečemo, pa ne vadimo kamere i ne započinje­mo da postavljamo glupa pitanja.

 


Izveštaji iz nestvarnog 

"Dva zapadna novinara našla su se u malom bosanskom gradu. U jednoj lokalnoj krčmi, pijani srpki ratnik, mesni oficir, razumeo je da se radi o dvojici novinara sa japanske TV Primorao je svoje stare roditelje, starije preplašene ljude, pišto­ljem u čelo, da dođu da govore za japansku TV Novinari su, uzalud, ponavljali da nisu Japanci i da nisu tv-novinari.

Slika dvoje starih ljudi koji izgovaraju rečenice pred nepos­tojećom japanskom tv-kamerom i njihovim pijanim ludim sinom samo je jedan od bezbrojnih fragmenata postmodernog pakla."

Dubravka Ugrešić

 

 


"Karadžić promoviše lično ludilo skoro kao da je to uobičajena stvar krajem dvadesetog stoleća. Ubica daje da se fotografiše i snima kamerom, dok leti helikopterom preko bosanskih planina (s modernim naočarima za sunce na nosu!), demonstrativno govori u telefon ("Alo, Orao..."), i potpuno prirodno menja svoju razbojničku pećinu za prodavnicu odeće negde u Ženevi. ("Ne", kaže Karadžić dok proba sako, "u njemu ličim na policajca"). Ubica menja izlizanu ikonorafiju komu­nističkog vode s pisaćim stolom i obaveznom kjnigom ili penkalom, za mnogo privlačniju sliku; sliku vođe-psihijatra, naučnika, koji niti čita niti piše, već peva na srpskom, dekla-rnuje na engleskom, lupka prstima po stolu, gricka nokte dok ne počnu da krvare, i okrutno ubija."

Dubravka Ugrešić


 

 

"Srbi ne ubijaju zato što mrze, već zato što su očajni. A ubiti u očajanju je delo ubice i Boga. Međutim, ubiti u mržnji, delo je ubice i Đavola. Bog je odgovoran za srpske zločine, dok su zločini drugih đavolov čin."

Brana Crnčević, srpski pesnik i narodni poslanik

 

 

" Nema pravih dokaza da su Srbi počinili ratne zločine."  

Vojislav Koštunica, predsednik Srbije,   avgusta 2000.

 

 


Kada Srebrenica kapitulira, pukovnik Karemans iz Holandije liči na jednog zalagaoničara, koji lično nema više ništa sa robom. On sam je bio jednostavni nameštenik u staroj fabrici UN. Ratko Mladić nije zadovoljan, rado bi znao da li je Karemans lično, baš lično naredio paljbu po njegovim vojnicima? (Oseća se cev oružja negde u raspoloženju). Ma ne stvarno, to su bila samo naređenja iz stare fabrike, koju Karemans više ne zna, UN. Tu on silazi i fabrika se može rušiti i rashodovati, kao što se mogu odnositi i različiti delovi iz onoga što je jednom bila zajednica u Srebrenici i to ga se više ne tiče, i on pripaljuje cigaru a Mladić ga časti šljivovicom da nosi kući, supruzi, pošteno. Karemans je počinio jednu grešku u celoj svojoj slavnoj karijeri. Tokom mnogih, dugih godina, izgrađivao je sebe do ovog uzvišenog časa, kada je tražio podršku iz vazduha koja nikada nije došla, na pogrešnom formularu: a time je Ratku Mladiću, ležerno otvorio put dole u grad da preseče telefonske kablove i da prebija i ubija i spalju­je dvanaestogodišnje dečake i njihove očeve, koji su pretili jedin­stvu države. (Nikada nam neće biti jasno, u daljem toku proce­sa, na šta bi se pogrešan formular inače trebalo ispravno da primeni?!) Sada su deca već pet godina bila mrtva, i otkopana su. Pošto proces ide dalje, obavljaju se iskopavanja, vrše se obduk­cije, identifikuje se, katalogizuje se, i s mukom se polaže dečak za dečakom u grob s imenom, datumom rođenja i smrti, i izda­je se sertifikat o mestu, za početak. Oni koji sahranjuju, a time predstavljaju birokratiju procesa u toj fazi, nikada nisu sanjali o tome. A Ratko Mladić je samo izveo nekoliko uspešnih predsta­va po svojoj dramaturgiji iz kućne radinosti. Ali torturom, stre­ljačkim odredima i kasnijim iskopavanjem, identifikacijom, polagano, mukotrpno, s pauzama, s kafom, kolačima sa šlagom, posle običnog dogovora, propisanog radnog odnosa do poslednje zapete, dan za danom, proces je postao samo jedna zagonet­na rutina, nepojmljiv ritual.


"To genetski deformisani materijal kliče islamu. I naravno da se taj gen sve više koncentriše sa svakom novom generacijom. Postaje sve gori i gori, on jednostavno izražava sebe i diktira nji­hov način mišljenja i ponašanja. To leži u njihovim genima."

Biljana Plavšić, biolog i politički lider bosanskih Srba, 1993.

 

 


"Kada sam videla šta je (Arkan) uradio u Bjeljini, upalo mi je u oči kako su svi njegovi postupci baš onakvi kakvi bi treba­lo da budu, primereni. Rekla sam sebi: 'Ovo je naš srpski heroj. On je pravi Srbin, to je vrsta muškarca koja bi nam trebala.'"

Biljana Plavšić, član Predsedništva Republike Srpske

"Tokom ovog rata raskinuo sam sa komunizmom i Jugoslavijom i postao najveći Srbin. Pre ili kasnije oslobodiću srpski grad Zadar, taj zadatak je sprečio nelojalni generalštab JNA. Trst je takođe stari srpski grad, i ostaće do kraja. Srpska armija će završiti ovaj rat isto kao što je okončala i dva prethod­na rata, na liniji od Trsta do Beča."

Ratko Mladić,   1993.

 

 

Zemlja se gradi grobovima.

"Grob je najveće svetilište i najstarija crkva srpskog naroda. Grob je naša najstarija i najjača vera. I dalje se kunemo pored groba i kostiju naših, nemamo jaču podršku ni bolji lek, ni bolji razlog (...) Države idu u rat zbog grobova, države opstaju zbog kostiju svojih predaka, čije su kosti ugrađene u temelje."

Pesnik Malija Bećković, član SANU

"Hrvati, feminizirani kakvi već jesu pod katoličkom religi­jom, pate od kastracionog kompleksa. To ih čini potpuno nes­posobnim da budu autoritet za druge. Ovo poniženje oni kompenzuju velikim obrazovanjem. Sto se tiče Muslimana u Bosni i Hercegovini i susednim regijama, oni su često žrtve, kako bi to Frojd rekao, analnih frustracija, što ih nagoni da pribiraju veliko bogatstvo i da traže utočište u fanatičnim stavovima. Na kraju tu su i Srbi, pravoslavci, koji pate od Edipovog kompleksa, i koji teže da se oslobode očevog autoriteta. Iz ovog duhovnog suprotstavljanja oni crpe hrabrost u ratu, i jedini su u stanju da sprovode zdravi autoritet nad drugim narodima u Jugoslaviji. Nije neobično što se ovakva situacija sa totalnom mržnjom i paranojom razvila u ovoj zemlji."

Jovan Rašković, psihijatar i vođa krajinskih Srba;  

Karadžićev prijatelj i učitelj, 1990.

 

 


Poezija pokolja.

Milovan Đilas, srpski partizan i komunist a, kasnije, čuveni disident i autor knjige "Nova klasa", napisao je 1960-tih čitavu knjigu o nacionalnom pesniku Petru Petroviću Njegošu. Đilas piše o Njegoševom epu Gorski vijenac (1847), koji obrađuje srpski masakr Muslimana, koji su srpski školarci učili i još uče napamet: "Njegošev masakr je bio prvi, ili barem među najređim masakri­ma koji je postao poetski i štaviše humanistički motiv, u kojem se samo delo oplemenjuje. Novo je ta svetlost koju on baca preko toga čina, dokaz njegove pravednosti i neizbežnosti i, iznad svega, njegovog poetskog izraza. Njegoš je bio prvi koji je strastveno iskusio i opisao masakr kao aspekt ljudske sudbine, kao deo višeg oblika postojanja. Ovde leži originalnost i veličina dela."

 

Vrelo: "Anatomija mržnje" 

Lipanj 2012.