Let iznad kukavičijeg gnijezda

To je bio dan kad sam poletio. Mnogi misle da se zajebavam, ali to je istinita priča. Proletio sam kroz rešetke, otišao po humanitarnu pomoć i djeca su me gađala grudvama, a, što je bilo najčudnije, nije bilo snijega i to me je sjebalo u letenju. Ali, priča je sasvim ozbiljna.

Onda sam došao kući, nisam donio humanitarnu nego sam donio neku lopatu staroj. Stara je pokušala da je ispeče, nije uspjela pa je sama sebe ispekla u dva lijepo pržena jaja. Nisam je pojeo zato što mi je stara.

Opet sam poletio drugog jutra i otišao da donesem vodu. Djeca su me gađala kanisterima, a snijega uopšte nije bilo, uopšte, to je bilo ljeto. Ali, bilo je vode, što je najčudnije, nisam uopšte morao ići po nju. Ti kanisteri su mi teško pali pa sam tražio da izađem iz grada. To je važan detalj priče: ja želim da izađem iz grada. Ne mogu više da podnesem to maltretiranje djece, da me gađaju raznim stvarima dok letim.

Poenta priče je: kome je trebao ovaj rat? U stvari, znam ja čovjeka zbog kojeg je rat počeo, zbog njegovog stana... Nas dvojica letimo zajedno, onako, popodne. On mi je ispričao to o svom stanu, imao je čak i neke slike ljudi koji su zakuhali ovaj rat - pošto je on trebao dobiti stan, frajer koji je bio iza njega na listi je sve zakuhao da ovaj ne bi dobio stan.

I tako mi letimo zajedno, ja hoću da idem iz grada...