Jurina pogibija

U prvi sumrak putom što vodi od centra Potočana prema Lipi kretala se jedna ljudska prilika. Iznimno visok čovjek, reklo bi se jak, sa šeširom na glavi. Na Ćorića brdu skrenu desno i zaputi se sokakom do Mandine kuće. Kada dođe do kućnih vrata pokuca. Manda otvori vrata pa reče:

-    A evo mog kuma Mike. Uđi Mika. - Mika uđe i sjede do šporeta.

-    Kak si, kuma?

-    Dobro sam kume. Kak su tvoji?

-    Dobro su, dobro. Nego, reci mi kada je Juro reko da će doć?

-    Pa reče kad se smrači. Eo, vrijeme je.

-    Ja sam donio makaze dobro naoštrene.

Ne reče joj da ih je naoštrio u UDB-i. U kući nasta tajac. Čekali su da se pojavi. Ali umjesto na vrata on pokuca na prozor. Otvoriše. On zakorači i uđe kroz niski prozor.

-    Zdravo, druže Mika - reče Sebešić.

-    Zdravo, Juro.
-  Da me ošišaš?

-    More! Evo sjedi blizu fenjera da bolje vidim.

Sebešić sjede i Mika pođe da šiša. Makaze su dobro sjekle gustu, tvrdu kosu koja je padala na pod. Obojica su žestoko strijepila od kraja sisanja. Znali su da kraj sisanja jednome donosi život, a drugome smrt. Svaki od njih dvojice je zapažao sve pojedinosti u slabo osvijetljenoj prostoriji.

-    Kaži, Mika, jesil šišo i u SS-u? - prekide šutnju Sebešić.

-    Šišo sam - s mukom odgovori.

-    Imajul Nijemci dobre kose?

-    Imaju.

-    Al su partizanske bolje, jel tako?

-    Ja ne šišam partizane - kaza Mika.

 

-    Al ćeš šišat ak oni budu tražili. Kaži mi, duše ti, Mika, kak tako velik i jak čojek ko ti more postat partizanski špijun?

-    Ja nisam špijun.

-    Kak nisi? - skoči Sebešić sa stolice i uhvati ga za okovratnik. - Kak nisi kad sam vidio svojim očima tri patrole koje mene čekaju. Jednu od Ćorića sokaka, drugu od Srnave i treću od potočanske čitaone. E, tebe ću sad, pa nek i oni mene dokrajče.