Putovanje u bolji svijet

— Jednom su nas sjebali na tu foru, e pa neće više. I taj tvoj nastavnik... Nek traži sebi cviće negdi drugo, jeblo mu cviće mater!

A biologija je ostala biologija, jedino je Dragec zove prirodom. Uglavnom, otada Hamće hrvatski zove »našim jezikom«, to jest njegovim, i njegova zadaća, koju neće napisati, sam je to rekao, treba biti s posebnim osvrtom na »naš jezik«. A ja sam u zadaći morao pisati čistim hrvat­skim, osim kad ono, kao, netko priča, to se valjda ne broji: tu mogu napisat i kafana i ko, a ne moram kavana ili tko.

Stari je napokon našao to što je tražio: svoju dugu de­vetku, s kojom bi prijetio u kavani kada popije koju više. I nije jednom, pijan, došao kući po pištolj. Zato ga je sta­ra non-stop premještala, sakrivala, da ga ne može, onakav kakav je, naći. Da to nije radila, dosada bi sigurno bar jednom ispao belaj.

—   Šta će ti to? — pitala ga je stara.

—   Šta, šta će mi?! Vidiš da su se Srbi uzjebali, a ti, šta će mi! Pola Hrvatske zapalili, trebaju i nas ufatit na spa­vanju. E pa neće, mamu im jebem. Znaš li ti, ženska gla­vo, di je Sarajevo!? A nije, vala, ni onima virovat — rekao je i pokazao kroz prozor. — Moremo mi vezat zastave sto da­
na, al ćemo se sto prvi potuć.

—   Pa šta ćemo onda s njim? — pitala je stara i poka­
zala na mene.

Stari je zatakao pištolj za pas, odmahnuo rukom, kao boli ga briga, i izišao. Stara je uzdahnula na isti način kao kad se stari vrati iz kavane pod gasom, ono, ne smije mu reći ni riječ, a ne može ni prešutjeti. Otišla je u sobu i vra­tila se, noseći u ruci teku i tri kemijske olovke.

—   Šta će mi tri kemijske? Dosta mi jedna — rekao sam joj.

—   Ako jednu izgubiš — rekla je.

—   Ostaju mi dvi.

—  Znaš li da idem u Sarajevo? — pohvalio sam mu se. — Idem na miting.

—  A jest ti put! — rekao je Hamće. — Ko Sarajevo neki grad.

To me naljutilo. Do jučer me uvjeravao da je Sarajevo veće i ljepše od Zagreba i Splita zajedno, a sad mi tu pro­sipa šupljake. Bilo mu krivo što i on ne ide, sto posto.

— Ti ćeš mi reć. Nisi nikad dalje od Bugojna otišo — rekao sam i otišao od njih.

Ispred autobusa je bila gužva. Došlo je još najmanje dvadesetak ljudi. Stari i buraz još nisu puštali putnike. Autobus smo kupili prije godinu dana i posao nam je super išao. Firma nam se zvala »Vrbas expres«. Stari je ku­pio autobus u Austriji, od nekog Turčina koji je imao pri­jevozničku firmu. Bacao je svaki dan po dvije ture od Beča do Turske. Stari kaže da je bio neki fin i uredan čovjek, odijelo, cipele, bijela košulja... I da nitko ne bi rekao da je Turčin. Prvo smo s autobusa sastrugali naljepnice i pla­kate. Bilo je tu svačega: crvenih zvijezda, polumjeseca, nat­pisa, svega. Zatim smo ga ofarbali u neboplavo, a poslije smo ja i buraz nalijepili po njemu palme. Kasnije je došao neki majstor iz grada i zalijepio ime firme: »Vrbas expres«.

Autobus je izgledao kao nov. Još kad smo ubacili unutra televizor i video...

Neki su ljudi nešto radili oko autobusa, ali nisam od­mah vidio što. Tek kada sam došao malo bliže, vidio sam da je na krovu neki čovjek i da stavlja nešto preko vjetro­brana. To je bio jedan iz sela, Ivo, koji je, kako je sve ovo počelo, skroz-naskroz povilenio. Nije imao ni pedeset godina, a imao je njemačku mirovinu. I to kakvu: priča­lo se da mu je veća od dvije i pol tisuće maraka, valjda ga kran pritisnuo na gradilištu, pa ga poslalo u mirovinu. Prvi je kroz selo pronio hrvatsku zastavu i stavio je na kuću, a kažu da je u svakoj sobi u kući imao uramljenu Tuđmanovu fotografiju. A taj je u kućetini imao soba i soba: morao je imati najmanje petnaestak Tuđmana.

—   Sad tu malo podigni i zaveži — govorio mu je neki tip sa šeširom. Ostali su ga zvali Gospon. Ne znam je li mu to bilo pravo ime, ali ga nitko nije zvao drugačije. Prvo sam saznao da je iz Zagreba i da ga je poslao Franjo Tuđman, predsjednik svih Hrvata. A opet poslije, saznao sam da nije baš iz Zagreba, nego negdje od nas. A bila je valjda istina da se s predsjednikom znao otprije, dok su još obojica tajno radili za hrvatsku stvar. Ali nije bio u zat­voru, u to sam sto posto siguran. Da je bio, rekao bi: sad su se svi time hvalili. Doduše, nisu baš svi: recimo moj buraz. Prije nekoliko godina proveo je tri mjeseca u Zenici, jer je polomio nekog tipa iz grada koji ga je nazvao selja­činom. Ali po nesreći, čovjek je bio Hrvat. Da je bogdo tada polomio Srbina, to bi mu bio veliki plus, jer bi to onda bilo na nacionalnoj osnovi. Tako vrijeme došlo, znala je reći moja stara, da je danas bolje čovjeku imati tri dana zatvora, nego bilo kakvu školu.

—   Ne valja — rekao je Gospon.

—   Pa jesu li oni išli u zatvor? — pitao sam.

—   Oni!? Kakvi oni, fatalo samo Hrvate. A plus, do jučer ni zastave nisu imali.

—   Hamće kaže da je i Alija bio u zatvoru?

— On — rekao je stari prezrivo. — To oni samo lažu. Alija bi, nako suv, ugino u zatvoru za dva dana. Ako i je, onda je bio zbog balinluka.

Ivo je odvezao zastave i dobacio hrvatsku Gosponu, a' ovaj je onda njemu dobacio novu. Odmah se tu stvorio Mehmedalija Mačak. U početku, kada su se počele for­mirati stranke, volio je da ga zovu efendija Mačak, iako nije bio pravi efendija. Sve je bilo dobro dok to lokalni besposličari nisu malo iskrenuli: od efendije Mačka, Meh­medalija je ubrzo postao Mačak-efendija, a nešto kasnije Mačor-efendija. Normalno da mu to nije bilo nimalo drago, ljutio se sada čak i na ono efendija Mačak. Ali tko mu je kriv, trebao je na to misliti ranije, prije nego što je htio postati efendija. Mačak je predvodio Muslimane na miting, a Gospon Hrvate.

— Ova vam je malo povelika — rekao je Mačak Gos­ponu.

Nova zastava je bila veća od stare i mnogo veća od Mačkove. Mačak je zovnuo nekog čovjeka, sklonio se malo u stranu i nešto mu govorio. Ovaj je zatim nekamo otišao, a Mačak se vratio do Gospona.

—   Nemoj još vezat — rekao je Mačak Ivi.

—   U čemu je problem, gospon?

— Imamo i mi veću zastavu. Poslo sam Ibru po nju.
Gospon mu nije ništa rekao, ali je složio neku facu.

Nije mu bilo svejedno. Ubrzo se Ibro vratio s novom zas­tavom i dobacio je Ivi. Ovaj je njemu dobacio staru. Potrudio se da je ovaj ne uhvati, bacio ju je malo dalje od njega, tako da je zastava pala na put.

— Što ne fataš, jebem te ćorava?! — rekao je Ibri, čis­to da malo zamulja stvar.

Sad je Mačak složio facu. Nova Mačkova zastava je ta­kođer bila nova i potpuno iste veličine kao i hrvatska. To me začudilo, nisam nikoga pitao, ali mora da i zastave imaju svoje brojeve, kao na primjer hlače, ili majice: ono XXL, L... Ove nove zastave su bile valjda XXL.

Mislio sam da će sada biti sve u redu, ali nije bilo. Prvo, zastave se nikako nisu dale zavezati. Ivo nije mogao do­voljno stegnuti čvor, jer su zastave bile nove, pa se nepres­tano odvezivao.

—   Ovo nikako ne ide — rekao je Ivo Gosponu i Mač­ku. — Kako god zavežem, odvežu se. Ne da se, da ga jebeš!

—   Što Bog nije sastavio... — mrmljao je moj stari i sum­njičavo vrtio glavom.

—   Mora moć — rekao je Mačak. Gospon se složio s njim.

—Tako je, mora moći — rekao je. —Ako se moglo zavezat tisuću zastava, može i tisuću prva.

Ne znam što je Ivo napravio, uglavnom na kraju ih je nekako uspio zavezati. Kad je završio i htio sići s krova, Mačak mu je rekao da ostane još malo, a zatim se udaljio pet-šest metara i gledao prema zastavama. Svako malo bi nakrivio glavu, sad na jednu, sad na drugu stranu. Gos­pon je otišao do njega, pa je i on malo vrtio glavom. Pod­sjećali su me na dva bika koji se spremaju pobosti.

— Sto sad nije u redu? — pitao je Gospon.

— Vaša je postavljena malo naviše — rekao je Mačak.
Pogledao sam, i, brat bratu, bio je u pravu.

— Možda malo — rekao je Gospon, nakon što je još malo vrtio glavom.     

— Ali kakve to veze ima?

—  Jesmo li svi ušli? — pitao je buraz, kada su svi put­nici ušli i sjeli.

—  Nek se javi koga nema — doviknuo je netko. To uvijek netko kaže. Tako je u autobusima.

Buraz je upalio autobus, a onda je netko dreknuo:

— Čekaj, evo neki još trče!

Ti »neki« su bili »Ritchiejeva djeca«, rock grupa iz na­šeg sela, koju je predvodio Šomi Legenda. Bilo mu je ime Ante, ali su ga svi zvali Šomi Legenda. A u posljednje vri­jeme, počeo ga svijet zvati i Antom. Nekako i njemu bilo draže da ga sad tako zovu. Prije bi govorio da Ante i show business nekako ne idu zajedno. On je bio gitarist i pje­vač. Druga dva člana su bili šumarov Vaso, kojega su svi zvali Sova, osim buraza koji ga očima nije mogao vidjeti i koji ga je zvao »onaj četnik«, i Samir, zvani Sam. Sova je bio basista, a Sam bubnjar. Sam je bio Hamćetov brat. Bio je pravo dobar učenik, najbolji u školi, dok se nije dokopao bubnjeva i piva. A on mi je od svih u autobusu najviše pomagao oko zadaće. Ja bih sve napisao na poseb­nim listovima, zatim bi mi on to prepravio, dodao zareze, preveo neke riječi na hrvatski... Ja bih to onda prepisao u teku u fino. One crtice iznad slova mi je on dodavao, valjda tako treba, pa ovo show buisnes, jer da Hrvati ne smiju napisati šou biznis. Bilo mi je smiješno i čudno da Sam, Musliman, zna bolje hrvatski od mog buraza. Kad bi se moj buraz sjetio onih crtica? Ne bi nikad. A Šomi Le­genda mi je dao ideju da napišem odmah deset zadaća, jer da će me nastavnik do kraja školske godine oslobodit svih zadaća i zaključiti mi dva. Sova je rekao da hoće sto posto.

Sva trojica su trčala prema autobusu. Šomi Legenda je u jednoj ruci nosio gitaru, a u drugoj bocu piva, dok su Sova i Sam vozili ručna kolica, tačke, u kojima su bili Samovi bubnjevi, Sovina gitara i gajba piva. S njima je bio i Hamće. Buraz je ugasio autobus i izišao otvoriti bunker.

—   Kuda vi? — pitao ih je.

—   Boli te kurac! — rekao mu je Šomi drsko. — Tvo­je je da otvoriš gepek i vičeš izvolte. — Imao je na sebi kožnjak s nitnama. Tu jaknu je neprestano nosio, ja nika­ da nisam vidio da je odjenuo neku drugu.

Buraz ga je odmjerio krvničkim pogledom i zatvorio im bunker ispred nosa. Rekao im je da traže sebi drugi pri­jevoz.

—   S Vrbas expresom nećete!

—   Stani, bolan! — rekao je Šomi. — Šala.

—   Jebem i tebe i šalu! — rekao mu je buraz. — Pun mi je kurac tvoji šala!

—   Pusti ga, bolan, Stojko — rekao je Sam. — Ovo mu je deseta piva od jutros.

—   Jedanesta — rekao je Šomi.
Buraz je ponovno otvorio bunker.

—   Dokle? — pitao je sad Sama.

—   Idemo na gitarijadu — rekao mu je.

—   Di? Jel u Sarajevo?

—   U Sokolac — rekao je Sam. — S vama ćemo do Sarajeva, a dalje ćemo se nekako snać.

—   Nek vas Vasini odvuku transporterima — rekao je buraz, pokušavajući ispasti duhovit, na što se Sova sav zacrvenio.

Bubnjeve su ubacili unutra, dok su gitare i pivo poni­jeli sa sobom. Po jednu bocu su dali starom i burazu. Ja sam za to vrijeme plazio jezik Hamćetu, još uvijek mi je bilo krivo što mi nije dao igrati. On mi je pokazivao srednji prst i pun džep para. Kad su prebacili bubnjeve u bunker autobusa, Hamće je vratio kolica natrag. Na onim dru­gim kolicima, koja su ostala pored autobusa, krečom je bilo napisano »Ritchiejeva djeca«. Isto to pisalo je i na naj­većem Samovom bubnju.